Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na tajnom zadatku
U novogodišnjim noćima najmlađi sugrađani slali su jedni drugima sledeću poruku: Želim ti da u novoj godini obezbediš mali stan, stekneš malu jahtu, dobiješ mali dijamant, „roleksić”, flašicu „dom perinjona”... Jer se život, inače, sastoji od malih stvari.
Upravo te neke male stvari, sitnice, toliko iritiraju Beograđane u svakodnevnom životu da je uputno pomenuti ih.
Već 115 godina gradskom čaršijom radi gradski saobraćaj. I do današnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dana svi mogućni vlasnici ili rukovodstva nisu uspeli da osmisle i zadrže kao trajnu vrednost ono što je građanima najvažnije: obeležavanje vozila, bilo da je reč o fijakerima, autobusima, tramvajima ili trolejbusima. Kakvo je to šarenilo od brojki, rukom ili računarom ispisano, svetlećih ili u polumraku naznaka kuda to vozilo ide, ponekad i bez ikakvih znakova. Da na zadnjoj platformi spolja nema nikakve brojke, to je ustaljena praksa. Pa kada sugrađani potrče ka prednjem delu autobusa da vide kuda ide – on je već krenuo. Sa strane obeležja nekad postoje, nekad ih nema.
Pa zar mr Slaven Tica, generalni direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd”, nikada nije bio na nekom stajalištu gradskog prevoza i video u kakvom su stanju obeležena ili, još bolje rečeno, vozila bez oznaka. Kao na nekom tajnom zadatku. Ako on nije imao vremena, gde su njegovi saradnici da kažu ili napišu: ljudi, ovo je sramota, 21. vek odmiče, a mi smo još u pretprošlom! Pa još na tablama stajališta čudesni raspored dolazaka i odlazaka vozila. Te stižu na svakih 10 minuta, te noću na svakih 20 minuta. A kakve to veze ima sa stvarnošću – samo Bog sveti zna. Naravno da vozači nisu odgovorni za svakodnevni saobraćajni krkljanac, ali se ni članovi Gradske vlade nisu pretrgli da objasne kako im je promakla sitnica u dugoročnom planiranju razvoja grada, a odnosi se na izgradnju mostova preko Save i Dunava.
Zatim ispred zdanja opštine Stari grad nalazi se stajalište pet autobuskih linija. Plastična kutija iz koje narod svakog jutra uzima besplatne primerke novina u poslepodnevnim i večernjim satima prepuna je đubreta. Raznog. Razlog tome je što na tom mestu, verovali ili ne, korpa za otpatke ne postoji. Za hiljade ljudi koji čekaju prevoz na dvadesetak metara odatle postavljena je betonska korpa koja je od prepodnevnih sati – prepuna.
Zar je moguće da Zorica Petronijević-Gajić, odnedavno direktor „Gradske čistoće”, ne prošeta centrom grada i istu sliku ne vidi i na Terazijama, i ispred pomenute opštine, i kod Karađorđevog parka... pa potom predloži ljudima koji rade u tom preduzeću da naprave nekakav drugačiji raspored rada i potrude se da beli grad bar u centru i bar za nijansu bude belji i čistiji.
Da li je Mirjani Božidarević, predsednici opštine Stari grad, teško da napravi desetak koraka i vidi ispred svog poslovnog praga gomilu đubreta u žardinjeri, prevrnute žardinjere, jednu korpu za otpatke.
Kad je tako u središtu metropole, onda nije za čuđenje što je dvorište nekada čuvene Železničke bolnice, a danas „Dr Dragiša Mišović” toliko bogato smećem da prosto mami razne glodare da se nasele tu, onako siti namnože i razviju svoju osnovnu delatnost: prenos zaraznih bolesti. Da li će to višegodišnje đubre sa ovog mesta neko nekada počistiti, ili će se i dalje gomilati – videćemo po epidemiološkim statističkim podacima.
Onda se čudimo šta nam se dešava, što vidimo međunarodnu zaveru protiv nas i tamo gde je nikako nema. Pa zar je toliko teško da živimo u uređenom, belom i čistom gradu?
Dragan Vlahović
[objavljeno: 21/01/2008.]
.jpg)
