Izvor: Politika, 15.Jan.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mraz udario na „špajz” grada
U Velikom Selu, 15 kilometara udaljenom od centra grada, uzgaja se povrće koje dospeva na tanjire žitelja prestonice. – Seljaci suočeni sa brojnim problemima Rade Škodrić već sedam decenija iznosi robu na gradske pijace
Slučajnom prolazniku ili putniku namerniku koji se zatekne u Velikom Selu, naselju na Dunavu nadomak Beograda, za oko će, osim kuća i dvorišta, zapasti brojni plastenici načičkani po ataru. U bašticama prekrivenim ciradama duž obe strane Beogradske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulice – glavnog puta kroz selo, svega petnaestak kilometara udaljenog od centra prestonice, marljivi meštani već decenijama uzgajaju povrće. Veliko Selo, stoga, godinama je „špajz” koji stanovnike glavnog grada snabdeva paradajzom, krastavcem, šargarepom, kupusom i drugim povrćem i zelenišem. Kao u svakom selu, domaćini su i ovde ljubazni i srdačni, uprkos teškom seljačkom životu.
– Ovde ima plastenika „dvajs puta” više nego kuća – pola u šali, pola u zbilji kaže sredovečni Dragiša Dimić, uzgajivač, koji sa suprugom, roditeljima i decom živi u Velikom Selu. Nekoliko pokolenja unazad Dimići se bave poljoprivredom, pa tako i danas, na nekoliko hektara svoje zemlje – što u okolini porodične kuće, što na samoj obali Dunava, u više od 20 „bunkera” gaje krompir, boraniju, blitvu, rotkvice... Ne „izlaze” na pijacu, proizvode prodaju nakupcima na Kaleniću.
– Od zarade možemo da skrpimo da preživimo, ali ništa više od toga. Zbog prodaje uvoznog povrća po velikim prodavnicama, seljak danas manje prodaje nego ranije. Mnogo veću paru uzimaju nakupci, jer se ne muče sa sadnjom, kopanjem, gajenjem, već samo preprodaju – objašnjava Dragiša, dok njegov otac Radivoje dodaje kako dodatni problem stvaraju inspekcijski propisi.
– Na Kalenić pijaci, recimo, istovar robe dopušten je samo jedan sat dnevno, pa umesto 200 kilograma spanaća, koliko dovezemo, stignemo da prodamo samo, na primer, 50. Ostatak, kada se ubajati, završava u đubretu – kaže Radivoje.
Za razliku od povrtarstva, stočarstvom se niko ne bavi. Skupo je, vele meštani. Hrana za stoku, održavanje, redovni veterinarski pregledi i druge potrebe staju dosta novca, koji manjka seljacima, već podosta opterećenim dažbinama.
– Folije kojima prekrivamo plastenike su skupe, porezi su visoki a ni đubrivo nije jeftino, jer su preprodavci „stavili šapu” na uvoz hemikalija, pa nude robu po više nego desetostruko skupljoj ceni od stvarnog iznosa. Kesica koja, recimo, u Holandiji košta 10 evra ovde se prodaje za više od 150 evra – kažu Dimići. Cena je osetno viša verovatno stoga što, po njihovom mišljenju, đubrivo do zemljoradnika dospeva tek iz šeste ili sedme ruke, pa se svaki od posrednika u lancu preprodaje „ugrađuje” za deo kolača.
Kiša, ali i sneg, dodatni su izvor nevolja za žitelje Velikog Sela. Mnogi od njih imaju plodnu zemlju blizu Dunava, koja se sa većim padavinama pretvara u jezero. Pamte meštani nebrojene bitke protiv poplava.
– Najteže je bilo kada smo sami pravili nasip protiv vodene stihije, pokušavajući da bujicu zauzdamo džakovima punim peska. Sami smo nabavili džakove, punili ih peskom, prevozili na reku, pravili nasipe i potom praznili. Savetovali su nas da ih bacimo posle upotrebe, a mi smo ih ipak oprali i sačuvali za ne daj bože – priseća se Radivoje Dimić, Dragišin otac, ilustrujući svoju priču činjenicom da su on i nekolicina meštana u doba poplava sami preneli oko 470 džakova. Vodu su sa njiva vraćali u Dunav agregatima i pumpama, takođe o svom trošku, a, kako kažu, samo nekoliko njih dobilo je nadoknadu za gorivo za agregate.
– Ne pamtim da mi je iko od nadležnih ikada pomogao, osim što su mojoj ćerki ove godine iz opštine Palilula dali novogodišnji paketić. Prepušteni smo sebi i snalaženju – ozlojeđen je Dragiša.
Mraz, led i hladnoća koji su prethodnih dana vladali prestonicom i okolinom, „tukli” su povrće u plastenicima, a još više pod vedrim nebom. Pojedini meštani morali su tako da se odreknu određenih količina svojih proizvoda.
Rade Škodrić, deda Rade, kako ga zovu, od šeste godine prodaje povrće na pijaci. Sada mu je osamdeset jedna, što znači da ima zavidnih 75 godina „staža” na tezgi na pijaci Đeram. On i njegovi ukućani pamte mnogo bolje dane. Radetov sin Slobodan kaže da su nekada za dan prodavali i do 2.000 komada zelene salate, a sad su srećni ako „ode” 20 do 30 u toku dana. Površina njihovog imanja skupa iznosi više od pet hektara, ali samo pola od toga koriste za uzgajanje. Ove godine, po svoj prilici, umesto u tri, svoj zeleniš gajiće, zbog slabe tražnje, samo u dva plastenika.
– Supermarketi su nas ubili. Svi kupuju u prodavnici uvozno povrće, za koje odgovorno tvrdim da je „š” kategorije – sažeto zaključuje Slobodan Škodrić.
Dimitrije Bukvić
[objavljeno: 15/01/2009]
