Izvor: Politika, 21.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mostovi očajnika
Mostovi su, inače, jako romantična mesta i svrsishodne građevine, naravno. Služe koječemu i ima ih svakojakih.
Nad beogradskim rekama ih je četiri, uglavnom klecavih ko mlečni zubi. Najpoznatiji od njih svakako je „Brankov”. Nikakvo remek delo, ali jedan od simbola grada, neporecivo. Kao klinac bio sam ubeđen da se tako zove po literalnom velikanu koji je izvršio samoubistvo skočivši s njega – Branku Ćopiću, ali ne. Nadimak mu je proizašao iz imena ulice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s kojom ljubaviše na starogradskoj strani reke – Brankovoj.
Pitam se, znaju li to i oni što ga u poslednje vreme, tako često prekoračuju i kešaju s „one” strane ograde?! Skoče li – niko ga neće preimenovati u sećanje na njih! Ostaće „Brankov” doveka...
Nije mi ni na kraj pameti da licitiram s mukom koja je te ljude naterala da se nude alavoj reci, ali, pobogu?!
Bezmalo da ne prođe dan bez priloga s mosta o kakvom predomišljenom očajniku i novom heroju, koji je ovog prvog odvratio od zlog nauma.
Na sreću– ima heroja. Na nesreću, srećna vremena ne ištu heroje, tako da...
Nastavi li se ovom dinamikom, upravo to će postati jedna od turističkih znamenitosti našeg grada – „šetači” s pogrešne strane mosta. Morbidno ili ne, tek, tako je!
Da zlo bude veće počeo sam da presrećem ljude po mostu, ko manijak, bože me oprosti.
Stane čovek da pripali cigaru kad dreknuh: „Ne, ne čini to, ima još toliko razloga da živiš...”!
Prepade se siromah, ispusti pušački pribor, preblede...
– Pa, neće jedna cigareta da me ubije...– nevešto promuca, ukopan u mestu.
– Neće cigareta ali skok s mosta hoće – počeh da ga „spasavam”.
– Kakav skok, šta je s vama, šta to govorite – pokušava da izvrda, ali... Na prekaljenog je pregovarača naišao.
– Nema potrebe da me obmanjujete, gospodine. U pogledu Vam vidim da ste „skakač”, jedan kroz jedan... Nego, ajde lepo sad da prekoračite pa da počnemo sa zvaničnim pregovorima.
– Okani me se, bre, ludače, zvaću policiju – tvrdi pazar i, kao, opire se dok ga podižem i prebacujem s „one” strane...
– Nema potrebe da ih zoveš, sad će oni i bez zvanja. Ajde dok ne stignu lepo ti meni ispričaj šta te je nateralo na ovaj nepromišljen korak i reci ako imaš nekakve osobite zahteve – smekšavam ga polako dok ne stignu policajci i „upropaste” stvar.
– Kako, bre, to misliš, ja sam razlog što si to učinio i jedini ti je zahtev da te prebacim s „ove” strane ograde?! Šta onda tražiš tamo, ako je tako? Ja te izgur`o?! Sram te bilo, da te bilo! Tolko godina imaš a tarzanišeš se tu ko blesav! Jeste, ovoliki most su napravili samo da bi ti ljuljo ogradu... Stani, bre! Gde si pošao, ovamo?! Vrati se na početnu poziciju i idemo iz početka – sasuh mu sve u brk, ali džaba.
Uspe nekako da me prevari, prekotrlja se na pešačku stazu i pobeže sve vičući: „Upomoć, upomoć...”! Mislim se: „Sad se dereš, a kad sam ti ja nudio pomoć?.. Idi kući, ženi, deci i porazmisli o svemu! Jedan je i veličanstven život, moj ogradodrmaču!”
Stigla je i policija. Kažu „Videli smo sve”, ali, valjda ljubomorni što im uzimam `leba iz usta, hoće da me privode?!
– Stanite, bre, ljudi! Vidite li šta sada pa ovaj hoće da učini sa sobom? Kakav, more, putar na redovnom zadatku održavanja mosta?! Što ste naivni, Bože?! Uvezao se sajlama jer još nije načisto da li da skače ili da se besi?.. Čujete li kako me psuje, očajan što ne mogu da mu se nađem...– sputaše me dušmani.
– Prijateljuuu, ako ikako možeš izdrži 48 sati dok mi ne istekne policijski pritvor i eto mene pravo kod tebe, dok lupiš dlanom o dlan, što u tvojoj poziciji i nije preporučljivo da učiniš... U svakom slučaju, ima još toliko razloga zbog kojih vredi živeti, baš sam malo pre pričao jednom, o tome...
P.S. Naravno, priča je fingirana, ali ne i realnost iz koje je proizašla. Daće Bog da i jedno i drugo ostanu samo deo jedne ružne nedelje našeg divnog grada!
Mihailo Medenica
[objavljeno: 22/06/2008]
.jpg)
