Izvor: Politika, 22.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momačko veče
Ne znam šta bi Nenadu. Tek, prošlog četvrtka pozva nas, desetak svojih drugara, u jednu kafanu na Vračaru na – momačko veče. Ne bi tu bilo ništa čudno da Nenad nema četrdesetak godina iza sebe, da već nije bio oženjen i srećno razveden. Pa, i taj deo grada gde nas je pozvao na džumbus, Čubura, pre je pribežište mudrih ljudi, a manje mesto za opuštanje onog ko će ponovo da stane na lud kamen.
I nije bilo to jedino iznenađenje koje nam je Nenad te noći priredio. Negde kod četvrte >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ture pića, on nam reče da je "za ovaj put" pripremio i originalno rešenje kumstva.
– Našao sam ga na Internetu. Mojih je godina, zove se Hans, živi u Kelnu i sutra će doputovati. Obavićemo tu ceremoniju građanskog venčanja u opštini i – kud koji mili moji. Moje ga oči više nikad neće videti niti ću biti u zoni kumovske opasnosti. Neće biti ni crkvenog venčanja. Hans neće morati da prelazi u pravoslavlje – ispriča nam, u jednom dahu, Nenad svoju koncepciju zaključivanja braka.
Kum sa Interneta, šta mu sad to znači, graknusmo svi u jedan glas. On nas onako podsmešljivo pogleda i dade znak rukom da se utišamo.
– Šta se pravite blesavi. Kao da ne znate uzrok mog bračnog brodoloma. Kum, kum je bio hridina na koju se nasukao moj brod!
– Kakav, bre, kum. Šta sad tu baljezgaš. Možda je kvar bio u tebi – unese mu se u lice Pera, koji je sedeo za stolom sa Nenadove desne strane.
– Kum, kum je svetinja u našem narodu. Svi smo mi nečiji kumovi. Kum je bliži i od brata i od sestre. Ko će da ti pomogne, ako ne kum. Ko je najomiljeniji gost u svakoj kući, ako ne kum – sada na Nenada skoči Filip, koji je sedeo sa njegove leve strane.
– Daj, bre, umuknite. Neću da potežem primere iz istorije gde je kum kumu došao glave, niti ovo razbijanje kumstva među savremenim političarima. Neću da vam pominjem ni kumstva u podzemlju, među kriminalcima, koji bez razmišljanja povlače oroz na kuma... – pokuša da obrazlaže Nenad svoj novi potez u životu.
– Ali, kum nije dugme! – dobaci sa kraja stola Andrija.
– U mom kraju dugme nazivaju puce. Nešto mi sinu kroz glavu, pa mi se čini da je kum dugme koje puca – htedoh da budem duhovit i nekako razgovor odvedem u mirne vode.
– Ljudi, šta je vama!? Vesna me pet godina varala s mojim rođenim, venčanim kumom. Ja ni u njega, ni u nju nisam posumnjao, a oni su preda mnom vodili duge telefonske razgovore. Nazivala ga je "slatki moj Puzo". Kad sam je upitao, ko ti je taj Puzo, rekla mi je da to nije on već ona, da je to njena najbolja drugarica koju voli kao sestru, da pred njom nema tajni. I ja sam prestao da sumnjam. Ja, glupak! Da sam manje putovao i zarađivao pare za nas oboje, više bih čitao i lako bih otkrio šifru za prevaru. Jer, tek sam kasnije saznao da je to prezime autora romana "Kum" Marija Puza. E, kad je jednog dana otputovala u Budvu na nekakav seminar, pohitao sam, ništa ne sumnjajući do mog kuma Veroljuba. Da mu se požalim na Vesnino ponašanje i zatražim savet od njega. Od Jovanke, njegove žene, saznam da je i kum otišao na nekakvo savetovanje pravnika u Budvu. Vratim se kući i ponovo pročitam Vesnino pisamce: "Otišla sam sa mojim Puzom hitno na seminar u Budvu. Vraćamo se za tri dana." Ne budem lenj, pa i ja zaždim za Budvu. I tamo u hotelu "Avala" nađem moju Vesnu i Puza, mog kuma Veroljuba, na gomili. E, je l′ vam sad sve jasno!? Zato hoću Hansa sa Interneta za kuma – završi svoj pledoaje Nenad i iskapi duplu kajsijevaču.
Za stolom nasta tajac. Neki od nas nisu mogli da dignu čašice, jer su nam ruke drhtale. Tišina potraja nekih tri minuta, kad se od sredine stola začu Sretenov glas, koji se nešto uvijao kao telefonski kabl.
– Možda je Nenad u pravu. Ovo vam nikad nisam ispričao, ali sad je prilika za to. Ja sam, ljudi, pre četiri godine, zamalo postao ubica. Dođe mi jednog dana sestra koju volim kao oči svoje, sva zarozana od plača. Čupa kosu, hoće da se ubije. Jedva sam je smirio i zamolio da mi ispriča šta joj se dogodilo. Kaže, zatekla je muža Jovana, mog zeta, u kuhinji sa kumom Dragojem. Kako ti reče ono, Nenade, na gomili. Zamalo je šlog nije strefio. A tek su bili u braku pola godine. Volela je tog kuma kao što mene voli. Cenila je dugogodišnje prijateljstvo svog muža sa kumom. A ono... Ma, šta da vam pričam. Imam kod kuće legalno oružje i da mi se sestra nije bacila među noge i preklinjala da ne idem u njihov stan, u Nušićevoj ulici, postao bih ubica. Sigurno. Sredio bih i jednog i drugog – gotovo sa stidom ispriča Sreten slučaj svoje sestre.
Auuhhh! Tek sad zamukosmo. Kao da nam neko stavi katance na usta. Niko nijednu da progovori. Ćutimo kao zaliveni, ispijamo čašice, konobar samo donosi nove ture... I onda snažan prasak u kafani, kao da se nađosmo usred eksplozije u Paraćinu. Uši nam se zapušiše od pucnja iz revolvera koji je u ruci držao Danilo. Zrno se zarilo u vrh drvenog stuba. Šta bi to, pitale su naše oči Danila koji je do tada sedeo na samom ćošku stola.
On, poodmaklo pijan, ljulja se stojeći iznad naših glava, zamućeno bulji u Nenada.
– A mene... mene nisi hteo za kuma. Da ne bih bio u blizini Milice. Uskratio si mi to zadovoljstvo da je češće gledam. Ko ti je to, Nenade, došapnuo da smo nas dvoje nekada bili u vezi, da sam je voleo kao Boga, da me ostavila zbog alkohola. Ko, ko!? Dovodiš Švabu za kuma, a nećeš našeg čoveka, nećeš mene, ha. Kao, opet će ti kum preoteti ženu. Ma, možeš da dovedeš i Eskima, pored tebe će svaka naći pravog kuma – sada se Danilo dobro zaljulja i tresnu pored stola. Ču se kako i revolver pade na patos, ali srećom ne opali. Možda je u njemu bio samo jedan metak – žal za neostvarenim kumstvom.
Ali i taj jedan ispaljeni metak imao je dejstvo granate koja društvo, okupljeno na momačko veče, razbi kao zvečku.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 22.10.2006.]
