Izvor: Politika, 12.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mirotvorac
Kad god bi se otac nedeljom kući vraćao sa terena pripit, znao sam da je imao uspešnu misiju mirenja. Uživao je kao sudija da po okolnim selima Novog Pazara miri zavađene ljude. Sem toga, to je donosilo i manje prihode koji su dopunjavali istanjeni budžet porodice sa jednom platom i četvoro dece na školovanju.
Izgleda da mi je to od njega ostalo u gensko nasleđe. Doduše, nisam sudija, ne idem na teren, ne vraćam se kući pijan i nemam dnevnice, nemam četvoro dece, ali se sticajem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okolnosti često nađem u situaciji da mirim bračne parove, najčešće komšije i kućne prijatelje – i time se ponosim. Srce mi je uvek puno, iako sam često jedva živu glavu sačuvao u tim tuđim bračnim sukobima. Nije narod džabe izmislio sintagmu da kad se dvoje svađaju treći strada. Ipak, srljao sam sumanuto u te obračune... Mirotvoračka misija je tako silno strujala mojim telom da joj se ničim nisam mogao odupreti.
Interesantan slučaj mirenja imao sam pre desetak dana. Znate, ono kad je bila grmljavina, oluja, pljusak. Pred ponoć mi zazvoni mobilni i prijatelj me pozva da hitno dođem kod njega, posredi je "život ili smrt", reče. Kad zadihan uđoh u njegov stan, pokaza mi kesu sa nekakvim stvarima. Unutra behu delovi muške i ženske odeće. Besan, zarumenelih obraza, drhtao je kao da se tog trenutka nalazio na vrhu nekakvog planinskog masiva izložen udarima vetra – i ispriča mi šta mu se desilo te večeri.
Hteo je da iznenadi ženu svojom posetom dok je ona na vanrednom dežurstvu u važnoj državnoj ustanovi. Poneo joj je kišobran, da ne pokisne kad se bude vraćala kući, jer je napolju lilo kao iz kabla. Ženu nije zatekao na poslu, već njenu koleginicu koja ga je izbezumljeno gledala. Tuc-muc, objasnila mu je da je njegova supruga morala hitno negde da ode. U taj čas nad gradom i okolinom počela je kanonada gromova. Otišao je u kafanu preko puta da razmišlja, gde bi to žena mogla da mu ode. Nije prošlo ni pola sata, kad ga ona ista ženina koleginica obavesti na mobilni, čiji broj joj je ostavio, da hitno ode u Urgentni centar. Njegovoj ženi nešto nije bilo dobro.
Kada je od dežurne sestre dobio njene i stvari "njenog muža", sve mu je bilo jasno. Tada je saznao i detalje. Žena mu je te noći, umesto na dežurstvo, zamakla u šumu pod Avalom sa svojim ljubavnikom, oženjenim muškarcem. Kad je počelo da grmi, sklonili su se pod neko razgranato drvo i počeli da "gore u ljubavnom plamenu". Tada je u drvo udario grom. On je prošao sa lakšim ozledama, jer je razgolićen bio na kolenima i tako imao "uzemljenje", ali ona je gola golcata stajala iznad njega, kao gromobran, i bila mamac za nebesko pražnjenje. Završila je sa strašnim opekotinama.
Prijatelj je počeo da kuka kao sinja kukavica. Ubiće ih, neće ih ubiti. Budući da je nevera otkrivena "zahvaljujući" nebu, počeh da ga umirujem razgovorima o kosmičkim tajnama, o tome kako smo sitniji od zrna peska, da nas čeka smak sveta, sudar sa asteroidom, vulkanska erupcija, cunami, da to nisu moje izmišljotine, već činjenice do kojih su naučnici došli. Da život merimo sekundama... I šta je jedna obična nevera, koju je Bog već osudio i presudio gromom, prema svim tim stradanjima koja nas čekaju. Uostalom, kako on, običan muž, pa bio i sa rogovima, sme posle Boga nekog da kažnjava. Bilo bi to huljenje. I tako, tog mog prijatelja, nekako umirih. Uverio sam se da mi je misija pomirenja bila uspešna kada sam video da svoju suprugu redovno obilazi u bolnici i donosi joj najlepše cveće.
Imam, zaista, uzbudljiv život. I prošlog ponedeljka sam bio u mirovnoj misiji u Bloku 45. Trebalo je hitno da dođem da pomirim bračni par, u čijem stanu su se nalazila dva pištolja. Ovde sam morao da razbijem vrata, jer u žaru svađe bračni par nije čuo zvono niti moju lupnjavu. Opet sam uleteo među zavađene strane, svašta govoreći. Oni su se tukli preko moje glave. Tada ugledah psa koji je bežao iz ugla u ugao stana. I on je, lajanjem i skokom na njih, pokušao da razdvoji bračni par. Moj prijatelj ga je oterao u ćošak oštrom naredbom.
Zađavola, u tom času setih se Gabrijela Garsije Markesa i izrekoh nešto što je bilo upaljač za detonaciju. A sto puta sam rekao da ću prestati da čitam knjige.
– Hej, bre, nedavno sam čitao Markesovo "Sećanje na moje tužne kurve" i on tamo kaže da je neprirodno da se čovek bolje razume sa svojim psom nego sa svojom suprugom...
Niko od njih dvoje od svih tih mojih reči nije ništa čuo, sem ono "kurva" i "supruga". Skoči žena da udara po meni, govoreći da nemam pravo da se mešam u njihovu svađu, da nju bije njen čovek, a ne neko drugi. Njen muž, moj prijatelj, pridruži joj se u napadu.
– Moja žena kurva, đubre jedno! I ti si mi neki prijatelj – vikao je na mene i udarao me nemilice.
Sada ležim i ja u Urgentnom centru. Sav sam u zavojima. Odnekud slete list bajatih novina. Dohvatih ga iz dosade i pročitah, jednim okom, delić intervjua pisca Dušana Kovačevića. "Problem je u nama. Kad nas ne bi niko dirao i dekoncentrisao, mi bismo se potamanili. S vremena na vreme dođe neprijatelj, pa nas primiri. Jer, onda se ujedinimo, jedno vreme smo okrenuti prema neprijatelju, a čim on ode, mi se ponovo povatamo za gušu. I to je tako dva veka."
Pa, to je to, Duško. Budući da je porodica, bračni par, osnovna ćelija društva, znači da opstanak ovog naroda zavisi od mirovnjaka. A ja sam mirovnjak. Pa, neka, ako je to ulog da jedan narod opstane, poturiću se i drugi i treći put. Neću se odreći mirovnjaštva i biću spreman na redovnu porciju batina. Heroj se postaje na razne načine.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 12.11.2006.]
