Izvor: Blic, 05.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesto gde se drugačije razgovaralo
Od svog nastanka do pre nekoliko dana, „Klub književnika" predstavlja centar koji je okupljao kulturni krem Beograda. Iako samo kafana, u njemu se više od pola veka krojila politika države, stvarala umetnička klima... Za istim stolovima sedele su diplomate, obaveštajci i mnogobrojni umetnici. Mada je ovaj restoran zatvoren zbog renoviranja do 1. septembra, velika je šansa da će u njemu, sem pločica i parketa, sve ostati kao što je i bilo.
Decenijama su čestitke stalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gostiju „Kluba književnika", kafane u podrumu Udruženja književnika u Francuskoj 7, bile mera uspešnosti u gradu. Svi, kojima je bilo dozvoljeno da uđu u nju, su tome težili jer, u okruženju koje su činili Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Desanka Maksimović, Pavle Papo, Jovanka Broz... to je bio jedini način da steknu pravo na stolicu i "siđu” sa šanka. Mesta je bilo za 200 ljudi, a gostiju, u svakom trenutku najmanje 100 više.
Poštovala se hijerarhija
- Sedamdesetih i osamdesetih godina imao sam naviku da barem jednom nedeljno tamo navratim. Godinama sam sedeo za „našim" stolom sa Borislavom Pekićm, Branom Crnčevićem, Danilom Kišom, Miodragom Bulatovićem, Branom Petrovićem... Kafana je predstavljala neku vrstu alternativne scene u svakom pogledu. Razgovarali smo satima o novim knjigama, slikama, izložbama, pozorišnim predstavama. Tada je umetnost imala potpuno drugčije značenje i bila je konstantna opozicija rigidnom komunističkom sistemu. Vodile su se priče koje niste mogli čuti u medijima, diskutovalo o kvalitetu umetničkog dela, ko stoji iza koje knjige, zašto je nešto zabranjeno, da li su junaci fiktivni ili se neko prepoznao.... Imao sam priliku da upoznam pisce čija sam dela kao student čitao i divio im se, da sedim s njima, razgovaram i učim od njih - priča Dušan Kovačević, pisac.
Na ulazu u Klub sedeo je krupan čovek. Zvali su ga „knjževni selektor” jer je ponekad znao, vrlo grubo, da neke ljude vrati sa vrata. A u podrumu su sedeli pesnici i njihove bivše muze, novinari u usponu, glumci, vajari... ali i diplomate i, naravno, policajci. Njihov značaj određivali su Iva Kusalić i Buda Blagojević, po tome za koji sto su ih smeštali. A i konobar, Rade Litričin, je poštovao hijerarhiju i znao je kome se prvom iznosi porudžbina, kome se daje najbolja hrana i kako se raspoređuju komadi mesa. Prva kategorija servirala se diplomatama i političarima, glumcima druga, a ono što ostane završavalo je u tanjirima pesnika i slikara, uz dosta alkohola.
Dušan Kovačević, Olivera Katarina, Vuk Drašković
Mračni dani 90-tih
Bez ikakve najave su 1. septembra 1991. posle sastanka sa Miloševićem banuli, Franjo Tuđman i Stipe Mesić. U kafanu u kojoj su Iva i Buda umeli da gostima, posle radnog vremena oko dva sata noću, ostave ključeve da sami zatvore kad izađu stiglo je i obezbeđenje. Tih godina je, moglo bi se reći, otvoreno novo poglavlje u istoriji ovog mesta. Nagrnuli su „biznismeni" sa prst debelim zlatnim lancima oko vrata, estradne zvezde u bundama ispod kojih su virile kućne haljine i momci obrijanih glava u trenerkama. A i opšta besparice je učinila svoje.
- Atmosferu pravog Beograda, sa dušom, promenili su neki novi ljudi i tad je već postalo opasno doći u „Klub". Odnos prema ljudima postao je drugačiji. Poslednjih godina opet je došlo do smene, stari su se vratili i izmešali sa novima, ali nikako nisu mogli vratiti raniji duh - smatra Olivera Katarina, glumica i pevačica, koja pamti divne dane u ovoj kafani gde je često dolazila sa kolegama iz „Narodnog pozorišta". Tu je i našla čoveka svog života i udala se za jednu noć.
Britki i kad se šale
Osim po ozbiljnim debatama i odličnoj kuhinji, redovni gosti pamte „Klub" i po svakodnevnim šalama koje su se ovde zadevale. Još se prepričava Krležino prepucavanje sa konobarom Ivom, kad je poslednji put došao u „Klub" da sa njim, uz lešo teleću glavu popije flašu kutjevačke graševine. Dok mu je Iva donosio porciju, Krleža je dobacio: „Evo, tele nosi teleću glavu!". Dve sekunde, Iva nije reagovao, a u trećoj je odgovorio: „Volu da je pojede!"
A i zgodi, koju je Rade Litričin "priredio” Bati Stojkoviću kada je došao u društvu dve dame se i dalje smeje. Čuvenom konobaru još čiveniji glumac je šapnuo: „Pazi šta radiš, bez para sam!" Kad su seli, Rade je damama ponudio čivas, božanstveno flaširano vino od sedam deci, guščiju džigericu i hladan losos. Bata koluta očima, „G. Stojkoviću, šta vi želite" - „Kiselu vodu!"
Presela mu večera
- Obzirom da je „Klub" bio stecište pisaca glumaca i intelektualne elite, sve te dogodovštine trebalo bi primiti sa rezervom. Ovaj svet stvarnost pretvara u maštu i obrnuto. Pisci i glumci često dopisuju događaje kao da su se desili, ali je to uvek malo okićeno - smatra Vuk Drašković, političar i književnik, koji je u zlatnim godinama „Kluba" tamo provodio skoro svako veče.
Ipak, on se seća jedne debate na večeri nekoliko srpskih i hrvatskih pisaca sredinom osamdesetih, kad je Borislav Mihajlović Mihiz rekao da niko ne može osporavati Nemanjićku Srbiju. Ona je, kako je rekao, dva veka nosila duhovni barjak Vizantije jer su svi ti srpski kraljevi ostavili nama u nasledstvo svoje lične karte. Na čuđenje gostiju otkud u to doba lične karte odgovorio je: "A šta su drugo zadužbene crkve sa njihovim freskama?”
Kafana ostaje ista
- Vlasnik „Kluba književnika" Budimir Buda Blagojević ostaje glavni i nakon rekonstrukcije. Kafana će i dalje biti ista, isti konobari, isti ljudi... Ušli smo u partnerski odnos pa novi gazda radi investiciono održavanje. Renovirać se kuhinja, parket, toaleti, ventilacija, zameniti deo starih stolova i stolica, obaviti deratizacija.... Zbog loših uslova je i počela da opada klijentela - navodi Nebojša Dapčević, menadžer „Madere".
Sto trideset godina naprednih ideja
Kuću u Francuskoj 7 podigao je Milan Piroćanac(1837.-1897.), jedan od osnivača Napredne stranke, predsednik Vlade (1880.-1883.), advokat i pisac. Kuća je izgrađena 80-tih godina 19. veka. Osim vezanosti za politički i društveni život Beograda i Srbije krajem 19. veka, značajna je i po drugim merilima. U njoj su posle Drugog svetskog rata, kao sedištu Udruženja književnika Srbije i Saveza književnika Jugoslavije, živeli i stvarali: Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Milan Bogdanović, Isidora Sekulić, Oskar Davičo, Desanka Maksimović, Aleksandar Vučo, Branko Ćopić i drugi koji su po naprednim idejama i književnim stvaralačkim radom ostavili i još uvek ostavljaju izuzetan doprinos našoj i svetskoj kulturi.
U prostorijama nekadašnje kuće Milana Piroćanca, preko poznate tribine „Francuske 7", svoje radove i prve pokušaje čitali su svi poznatiji srpski i jugoslovenski pisci.
