Izvor: Politika, 09.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majka Kadivka
Rekoše mi da je luda i da ne bi trebalo da joj prilazim. Prvi put sam je ugledao pre tri meseca kroz prljavo staklo autobusa 47, dok sam se vozio prema Resniku. Na groblju iznad rakovičkog manastira, ispred nadgrobnog spomenika, sedela je na metalnoj klupici, nepomično kao crna mermerna statua, žena pogurena pod težinom bola. Sticajem okolnosti, sve do prošlog utorka, tom trasom vozio sam se još nekoliko puta, u različito doba dana, a ona crna, pogurena figura, gore na groblju, kao da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mesecima nije pomerila s mesta.
Prošlog utorka iziđoh iz autobusa 47 nošen radoznalošću. Nešto me je vuklo toj silueti. Zaustavih starijeg čoveka iz kolone veselih ljudi koji su izlazili iz rakovičkog manastira posle krštenja deteta, koje se koprcalo u rukama presrećnog oca, i upitah ga za onu ženu, gore na groblju.
– Aaa, Kadivka, ma ona je ludača. Glumi ucveljenu majku – s podsmehom reče brkati čovek i ode.
Ni ove čudne reči ne zaustaviše me u naumu da laganim korakom, uz put koji je vodio uzbrdo do groblja, ne sednem pored žene u crnini koja "glumi ucveljenu majku". Ona se nije ni pomerila iako su nam se na klupici tela gotovo dodirivala. Staklenim pogledom gledala je u nadgrobni spomenik ispred sebe, na kojem je pisalo: "Ovde leži Milan Popović koji poginu u cvetu mladosti (1983 – 2005)".
Kadivka. Kako lepo ime za majku. Dok sam se vrpoljio na klupici ta reč – majka vrati me u jedno selo kod Preljine, gde sam davno, možda pre nepunih 40 godina, zabasao kao mlad reporter da proverim priču koju sam negde čuo, a privukla me zbog postupka majke. Ime sam joj zaboravio, ali je kako se pokazalo, priča bila istinita. U dvorištu ispred trošne seoske kuće, zatekao sam isušenu staricu koja, sedeći na trulom balvanu, drži u krhkim rukama jedan kraj podebljeg užeta. Drugi kraj konopca završavao se u obliku omče namaknute oko vrata krupnog, tarzanski razvijenog, maljavog tridesetogodišnjaka. Uže je bilo dovoljno dugo da tom sasvim nagom čoveku omogući da nesmetano skače po dvorištu, valja se po zemlji, pogleduje u sunce i peva na sav glas. Nije bio agresivan, ali je voleo da odluta niz put ka Preljini, onako go, kao od majke rođen, lep, ali poremećenog uma. Ne toliko da se otrgne majci i otme joj uže delićem snage koja kipti iz njega. Ona mu je bila spasonosni zračak svetlosti u tami u koju je utonuo. Na suncu koje je tog dana sijalo neometeno nijednim oblakom sve mi je to ličilo na neki prepotopski događaj. U Centru za socijalni rad u Čačku su mi tada rekli da su nemoćni da bilo šta preduzmu. Majka tog momka bila je normalna, a bez njenog pristanka nisu mogli da ga odvedu ni u jednu specijalističku ustanovu.
Majka. Već tridesetak godina tragam u Beogradu za jednom Jasminom, koju je majka krajem šezdesetih godina izvela kao jednogodišnju bebu u šetnju Ulicom Ignjata Joba, na Voždovcu. Usred dana tom ulicom sumanuto je jurio teretnjak i to baš u trenutku kada je malecka Jasmina uživala u majčinom naručju. Samo sekunda je bila dovoljna majci da svoju bebu baci u travnjak pored kolovoza i tako joj spase život. Majka je ostala da leži mrtva iza kamiona koji je prešao preko nje. Šta li je danas sa Jasminom? Da li je živa? Da li zna kako je ostala bez majke?
Kadivki je trebalo skoro ceo sat da u zajedničkom ćutanju stekne poverenje i da mi potom ispriča neobičnu povest. Najpre mi je rekla da je nadgrobni spomenik zabunom podignut njenom sinu. Sin Milan joj je, hvala Bogu, ostao živ posle zadobijenih teških povreda u saobraćajnoj nesreći na kružnom putu kod Bubanj potoka, pre nešto više od pola godine.
Nju i muža probudila je policija u pola noći i saopštila da im je sin poginuo. Znali su da voli brzo da vozi, da voli da popije i da se pravi važan. Govorio je da njemu ništa ružno ne može da se dogodi, on je gospodar svoje sudbine. Otac Gvozden ostavio je kuću u kuknjavi i naricanju i otišao u mrtvačnicu da identifikuje pokojnika. Prepoznao ga je samo po mladežu na vratnom pršljenu. Glava je od siline udara bila natečena, u modricama i deformisana. U velikoj žalosti niko nije tražio da vidi odeću i obuću stradalog. Posle dva dana su ga sahranili na groblju iznad rakovičkog manastira. Čuli su da je u drugom automobilu teško povređen mladić istih godina, koji leži u komi u bolnici na Banjici. Iako skrhana tugom za sinom jedincem, Kadivka je išla bar dva puta nedeljno da poseti povređenog mladića koji je bio sav u zavojima i prikopčan na razne aparate. Sedela je pored njegovog kreveta i ćutala. Znala je da je krivac za nesreću njen sin. Ali, za ovog niko nije znao ko je, odakle je, ima li roditelje. Bio je u automobilu sa crnogorskim registarskim tablicama. Niko ga danima nije tražio, niti je policija mogla da išta sazna o njemu.
Posle nešto više od mesec dana momku su skinuli zavoje. Izašao je i iz kome. Bila je nedelja kada je Kadivka došla na Banjicu u redovnu posetu neznancu. U krevetu je ugledala sina Milana koji joj se sa bolom na licu smešio. Pala je u nesvest.
Kasnije je sve razjašnjeno. Na groblju u Rakovici sahranjen je nepoznati mladić koji je takođe imao mladež na vratnom pršljenu, kao i Milan, za koga se i posle više od pola godine niko nije raspitivao. Greškom saobraćajne patrole lična karta Milana Popovića ispala je pored tela stradalog mladića koji kod sebe nije imao nikakva dokumenta.
Majka Kadivka nije dala da se sruši nadgrobni spomenik podignut njenom živom sinu. Neka ga još neko vreme. Onaj mladić u grobu je takođe nečiji sin. Kadivka mesecima dolazi na groblje da tuguje za njim, čekajući da se sazna ko je on i koja ga je majka rodila.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 09.07.2006.]
