Izvor: Politika, 03.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mafijaška matura
Početkom prošle nedelje opet me, što bi Rusi rekli, povezlo ili na naški – posrećilo mi se. Ponuđeno mi je da budem počasni gost na više proslava matura. Pa, kad je takva stvar, od organizatora zatražim da mi obezbede automobil, vozača i vodiča kako bih mogao da stignem da obiđem sva slavljenička mesta. I dok sam ispred "Politike" čekao limuzinu, počelo je nešto da me kopka: kako to da svi koji me zovu obeležavaju petnaestogodišnjicu mature? Lupim se šakom po čelu. Pa, kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se toga ranije nisam setio. Tada je i država stekla zrelost za vođenje ratova, obezbedila imunitet za odbranu od raznih društvenih bolesti i bila spremna da izdrži i najteža iskušenja pred kojima ju je stavljao svet.
Utom stiže limuzina. Vodič mi dade spisak slavljenika i reče mi da počnem da zapovedam. Pročistih grlo i onako početnički pokušah da iz sveg glasa naredim da me najpre vode u hotel gde petnaestogodišnjicu mature slavi Drumska mafija. Ali, nešto ipak poče da krči u grlu. Sreća te je vodič razumeo to moje krkljanje i odveo me na pravu adresu.
Kad tamo – sve ključa od radosti i veselja. Da bih ušao u salu, morao sam da prođem kroz improvizovanu naplatnu rampu, na čijem kraju je iz automata preda me izletelo vrhunski dizajnirano pakovanje sa tri zlatnika, specijalno iskovana za ovu priliku. To je poklon za svakog gosta. Na svakom zlatniku ispisane reči: "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine". Upitah domaćine otkud ovi stihovi primereni narodnjacima da budu utisnuti na tako veliki zlatnik, sličan onom austrougarskom sa likom Franje Josifa. Rekao mi je da te reči najbolje odražavaju situaciju – sve traje tri dana, svaka halabuka se završi sa nekoliko žrtava, a onda Jovo-nanovo. Tako je bilo i pre petnaestak godina, tako će biti i sada. Domaćin samo žali što u našoj zemlji nema više autoputeva i naplatnih rampi.
Sručih dva "čivasa" u suvo kaubojsko grlo i naredih vodiču da me voze do nekadašnjih maturanata Stečajne mafije.
I tamo veselo, veselo kao na svadbi. Sretoh prijatelja koji me je još pre desetak godina vrbovao i predlagao da me u sudu stavi na spisak stečajnih upravnika. Još tada je govorio da imam jedinstvenu šansu da sve finansijske teškoće rešim jednim potezom. Postao bih, u neku ruku, gazda preduzeća u propadanju i mogao bih da radim šta hoću i kako hoću. Dok mu ne doakam i rasteram radnike na sve strane. Niko od mojih domaćina ne pokaza zabrinutost zbog aktuelnih suđenja pojedincima iz njihovog kruga. Živ čovek sve pregrmi, rekoše mi. Sve će opet doći na svoje mesto. Samo strpljenja, gospodo, samouvereno me ispratiše domaćini do izlaza iz hotela. U, bre, ovde niko ništa ne daje. Koje su to cicije, uzeli bi siromahu zalogaj iz usta.
Stigoh i do hotela iz kojeg se čula vriska. Tu su slavili bivši maturanti Urbanističke mafije. Pomislih da su se maturantkinje popele na stolove, zavrtele kukovima, počele da skidaju odeću sa sebe, izazivajući delirijum kod muških kolega. Zatekao sam sasvim drugačiju sliku. Za okruglim stolovima sedeli su uglađeni ljudi, puni sebe. Na sredini stolova su se, umesto torti, nalazile majstorski urađene makete blokova, ulica, poslovno-stambenih centara, palata... I ovde se domaćini obradovaše mom dolasku. Obasuše me pažnjom kakvu do tada nikad nisam imao. Upitah jednog od njih otkud je stizala malopre onako potresajuća vriska. Reče mi da je to bio jedan mali, uobičajeni nesporazum. Maturanti k`o maturanti, bez obzira što su stekli zrelost pre petnaest godina, svađaju se i danas. I za šta? Zbog nekog placa u Novom Beogradu koji će nekome od nas doneti pišljivih milion evra. Zato su se i dve koleginice uhvatile za kosu, počele da čupaju jedna drugu, dok smo mi navijali i kladili se koja će da pobedi. A to što vas čudi, te makete na stolovima postavljene su s namerom da nas podsećaju na to kako smo počeli i šta nam je omogućilo da se dočepamo bogatstva. I ovde drmnuh, bogami, tri "čivasa". Domaćin me upita šta bih želeo kao njihov dragi gost da mi poklone kao uspomenu na ovu posetu. Ni pet, ni devet, rekoh da bih najviše bio obradovan kad bi mogli da mi poklone pravo odlučivanja za onaj plac oko kojeg su se one dve urbanistkinje tukle. Ooo, dragi gospodine, moramo da vas ražalostimo. Vi niste dorasli za takav poklon. Morali bismo da izvršimo brojne provere i da vas izaberemo na nekoliko odgovornih funkcija, da biste mogli da tako nešto tražite od nas, rekoše.
U hotelu sa velikom salom ogledala u koji kasnije stigoh, slavili su nekadašnji maturanti Škole ratnog profiterstva i Škole za menadžere. Posle onoliko ispijenih viskija potražih toalet. I tamo se raznežih. Ugledah ih kako krijući puše, kao nekad u onim školskim dvorišnim klozetima. Vodili su žestoku raspravu o nečemu. Pokušah da dokučim o čemu je reč.
Saznadoh da su menadžeri napali ratne profitere i nazivali ih lešinarima, govoreći da će kad-tad morati da plate za te svoje nečasne radnje. Ovi im nisu ostajali dužni, pa su pretili da će sve menadžere razotkriti u mutnim poslovima, kada su, kako su sami govorili, jednim potpisom više zarađivali od bilo kog ratnog profitera. Slatka provizija!
– Čekaćemo vas u sledećem ratu. Onda ćete videti šta znači izvući deblji kraj – čuo sam kako neki ratni profiter, između dva dima, preti upicanjenom menadžeru.
– Nažalost, nećete nas stići. Mi za vreme rata nećemo biti u zemlji. Ali ćemo vas po završetku vojne, kada se vratimo u zemlju još učeniji i mudriji, sačekati i debelo vam naplatiti sve ono što ste pokrali sa grbače naroda – ne osta dužan ovaj sa leptir mašnom onom sa zlatnom kajlom oko vrata.
Nisam znao da se o tako visokim poslovima može razgovarati i u toaletu. Ošamućen ovom raspravom, izleteh napolje i rekoh vodiču da me vrati u "Politiku". Za danas mi je bilo dosta. On je razočarano pokazivao na nekakav spisak. Kaže, trebalo je da posetimo i slavljenike, nekadašnje maturante Medicinske, Univerzitetske, Carinske, Farmaceutske mafije...
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 03.06.2007.]
