Izvor: Politika, 20.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maestro Aca u društvu velikana
Violinista profesor Aleksandar Pavlović u junu je postao počasni član Kraljevske muzičke akademije u Londonu. – Gotovo tri decenije na čelu orkestra "Dušan Skovran"
Izašao sam postiđen iz kuće u Esad-pašinoj ulici 1, na Voždovcu. Bio sam u gostima kod Aleksandra Pavlovića, penzionisanog profesora violine Fakulteta muzičke umetnosti, a da pre toga nisam znao da će mi domaćin biti počasni član Kraljevske muzičke akademije u Londonu. U novinama i na televiziji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << piše se i govori o Kurti i Murti, a o ovoj počasti ukazanoj našem profesoru 29. juna ove godine, izuzev beleške u "Ilustrovanoj Politici", niko ni da zucne. A nije mala stvar naći se među 300 živih muzičara u čije se društvo, osnovano još 1820. godine, ulazi tek kad neko premine i tako oslobodi mesto novom članu. Pa, bogami, biti na spisku počasnih članova Kraljevske muzičke akademije pravi je povod za čestitanje Bulbuldercu Pavloviću, pogotovo kada se zna da je ta titula dodeljena i Francu Listu, Feliksu Mendelsonu, Sergeju Rahmanjinovu, Pablu Kazalsu, Jaši Hajfecu i mnogim drugim slavnim muzičarima. Diplomu počasnog člana ove akademije u Londonu uručila mu je vojvotkinja od Glostera.
Tri meseca su trajale pripreme za ovu ceremoniju. Iz Londona su tražili da profesoru Pavloviću krojač uzme mere za šivenje svečane toge, a sugerisano im je da on i njegova supruga izaberu meni. Ljiljana, profesorova supruga, ne misleći da će od toga biti išta, napisala je da bi ona rado jela jagnjetinu, jer je alergična na druge vrste mesa. I, zaista, 29. juna bila je poslužena jagnjetinom.
Otkud da on, rođen na Slavujevom vencu u Beogradu, diplomira violinu na Rojal koledžu u Londonu?
– Maštao sam o tome da se bavim naukom, posebno fizikom. Hteo sam da idem stopama strica Vitomira Pavlovića, univerzitetskog profesora. Međutim, dok sam pohađao peti razred "realke" moja profesorka iz Muzičke škole "Stanković", Meri Žeželj, izabrana je za docenta na Muzičkoj akademiji. Ona mi je rekla da obavezno studiram muziku. Pitao sam strica za savet. "Znaš, uz malo više truda svako može da postane naučnik, fizičar. Ali da svira neki instrument ne može svako. Iskoristi svoj talenat", rekao mi je stric – seća se profesor Pavlović početaka svoje karijere violiniste.
Još kao student, krajem četrdesetih godina, svirao je u orkestru Beogradske opere, u prvim violinama, i tu je proveo nekoliko godina. Studirao je uz rad i izdržavao porodicu. Otac trgovac ostao je bez posla, a starija sestra je takođe studirala. Tada su plate u operskom orkestru bile visoke, a muzičari su dobijali i R karte za snabdevanje.
Na četvrtoj godini Muzičke akademije dobio je stipendiju londonskog Fonda srpskog poslanika, koji je osnovao Čedomilj Mijatović, političar i publicista. Seća se i diplomskog 1954. godine. Svirao je Bahovu Drugu partituru za solo violinu, Dvoržakov violinski koncert i jedan Paganinijev kapris.
– U Londonu sam ostao dve i po godine. Tamo sam otišao najviše zbog profesora Maksa Rostala, koji me je kasnije preporučio za koncert majstora Radio Malaje u Singapuru. Pojavila se i druga mogućnost da sviram u Rezidenc orkestru Haške filharmonije. Nije bilo lako doneti odluku. Prof. Rostal mi je rekao da ću u Singapuru biti najbolji violinista miljama naokolo, a to nije dobro za talentovanog muzičara. Zato sam prihvatio ponudu iz Haga, tamo gde je veća konkurencija i mogućnost usavršavanja, i sa tek venčanom suprugom Ljiljanom uputio se u Holandiju – kazuje prof. Pavlović.
Tako je počela njegova međunarodna karijera violiniste. U Hagu je sa suprugom proveo dve godine. Krajem 1958. dobio je posao koncert majstora u Ciriškom kamernom orkestru.
– Uželeo sam se Beograda i dođem iz Ciriha da ovde provedem božićne praznike u decembru 1959. godine. Tada me spopadnu Mihailo Vukdragović i Milenko Živković da se obavezno prijavim na konkurs za docenta na Muzičkoj akademiji, koji samo što nije objavljen. Prihvatim taj njihov predlog, ali se konkurs "otvarao" skoro godinu i po dana. Ipak, školske 1961/62. godine postao sam predavač Muzičke akademije. I tako sve do 2002. godine. Bio sam dva mandata i šef Katedre za violinu – govori o povratku u prestonicu violinista Pavlović.
Kao solista gostovao je u mnogim zemljama i na gotovo svim kontinentima. Bio je član "Beogradskog trija", orkestra koji je osnovao Andrija Preger, u kojem je svirao i Viktor Jakovčić. Imali su po četrdesetak koncerata godišnje širom sveta. Potom je postao šef Akademskog kamernog orkestra.
– Kad je naš orkestar 1980. profesionalizovan, predložio sam da dobije novo ime: Beogradski gudački orkestar "Dušan Skovran". Mogu da kažem da smo obišli ceo svet. Na čelu tog orkestra sam bio 28 godina. Imali smo u proseku po 60 koncerata godišnje – ne zaboravlja maestro te velike turneje.
Razgovaram sa prof. Pavlovićem i hteo bih da izbegnem jedno pitanje, ali se ono stalno nameće. Da li je tako "okorelom profesionalcu", višedecenijskom profesoru, ikada zaigralo srce, da li je u njemu nešto zatreperilo, kad je slušao muziciranje drugih, pogotovo svojih studenata.
– O, pa to mi se događalo svaki dan. Kako da se ne uzbudim. Ima mnogo darovitih muzičara. I dan-danas mi se tako nešto dešava. Ja sam stalni gostujući profesor na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Tri puta godišnje sam angažovan. Od 1975. godine sam i stalni ekspert za gudačke instrumente Omladinskog orkestra Evropske unije. Umetnički sam direktor i Međunarodne omladinske fondacije Velike Britanije – kaže prof. Pavlović.
Priča kako su i njemu u karijeri uvek drugi malo pomagali. Kaže, onome u čemu nije uspeo najviše je sam kriv. Znao je da bude lenj, opušten i nezainteresovan. Da je katkad uložio veći napor postigao bi mnogo više.
– Nikada za neki neuspeh ne prebacujem krivicu na druge. U našoj profesiji ima mnogo ogorčenih, jer im je navodno nekad neko smetao. Govore da zato nisu uspeli u karijeri. Ja na to odgovaram primerom sa pecanja. Kako komarci mogu da smetaju dobrom ulovu ribe. Odgovaraju mi: "A šta ako umesto komaraca naiđu lavovi?" Nasmejem se i kažem da lavovi nikad ne idu na sebi slične. Uostalom, i ono malo lavova što je ostalo pobeglo je u pivske flaše, ha, ha, ha – anegdotski objašnjava situaciju u svetu muzičara prof. Aleksandar Pavlović.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 20.10.2006.]
.jpg)
