Izvor: Politika, 25.Okt.2009, 00:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lov na vrtićke vaške
Taman sam pomislio da smo se bar za tekući kvartal kurtalisali štetočina – bube i pacove sam neutralisao u svom domu, lopatu konzervirao i odložio među kuke i motike za neka bolja, revolucionarnija vremena – kad, međutim, nema opuštanja! Ni uljuljkivanja na lovorikama! Gamad se u ovom gradu množi geometrijskom progresijom. Brže nego što ljudski um može i da zamisli.
– Brale, pomagaj! – zapomaže Mališa, drugar iz starog kraja. – Pročulo se po >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Karaburmi da si postao Istrebljivač! Brzo kod mene! Samo ćuti, nikom ni reči...
– Koja te fela napala? Sojevi čega? Sa koje strane? – prelazim direktno na stvar.
– Odasvud, odasvud! Ne mogu telefonom, dolazi više... I jezik za zube, preklinjem te!
Ćutim. Uvezujem jezik. Nabacujem bezosećajni izraz Terminatora na lice. Ženinim krejonom maskiram facu. Isti sam Švarcika. Spreman na sve. Tražim ubitačno oruđe po garaži. Kud ga konzervirah! Smutno doba ovde i ne prolazi. Zaboravio sam lekciju da treba da živim kao da će sto godina biti mir, ali da moram biti spreman kao da će sutra biti rat. Zato sad prebiram po kršu. Da vidimo... Lopata, moja najdraža alatljika, šrafciger, klešta, čekičić, macola, makaze, trimer, flaster, tufer, kučina... Koferče.
Poput iskusnog vodoinstalatera, zazvonih kod Mališe. Otvorio je unezveren.
– Jesi l’ nekom nešto zucnuo? Nikom ništa? Baš nikom? Baš ništa? Dobro, ulazi! – zamandali vrata. Šapuće: – Vidi. Zaskočile nas vaške. Sićušne. Vrtićke. Najnovija sorta, neuništiva, izdržava čak i nuklearni udar, kažu mi odgovorni u predškolskoj ustanovi, al’ mole da ne širim naokolo. Zaposele lokalno obdanište. Ne mogu im ništa ni čistačice, ni vaspitačice, ni medicinske sestre, ni direktorka, ni pomoćnik sekretara za zdravstvo, ni cela Gradska uprava... Svi ćute, a gledaj nas, ogulismo kožu...
Gledam porodicu svog druga. Kasno se oženio, uhvatio poslednji voz. Doprineo borbi protiv bele kuge. Na brzaka nakrkao decu: tri godine, četiri i po i predškolca. Tako mali, tako slatki, a tako vašljivi. Klinci sede na laminatu, majka kleči nad njima, bište ih. Nad majkom svekrva, bište snaju, a svekar nad svima, na vrhu piramide, bište babu. Deda je ćelav, već obiskan do poslednje dlake.
– Mališa, zauzmi svoje mesto – dohvatih fotoaparat. – Hoću da vas ovekovečim. Da dokumentujemo kakva vam je bila frizura, pa da ponovo stremite ka njoj. A možemo i da objavimo sliku u medijima, to je ponekad lek. Možda tad „faktori” mrdnu iz fotelja...
– Jesi li ti lud! Zar od tolikih komšijskih porodica zahvaćenih najezdom baš mi da se ofiramo! – negoduje moj drug.
– Samo ti bišti i ne brini... Prepusti stvar profesionalcu... – mašem mu da uđe u kadar. – Ta-ko!
Kažem im da budu spontani, prirodni i da se ne osmehuju baš toliko široko kao da su fudbaleri.
– Nije vam valjda drago što ste dobili vaške! – urlam. Džabe vičem, vole da se slikaju, a nisu odavno.
Pošto se Mališa priključio svojima i upotpunio „tim” pred objektivom, munjevito promeniše nekoliko poza, ali ih vratih na najbolju – kad se bištu strogo po starini. Uhvate se jedno za drugo, kao da vade repu. Ali ne vade nikakvu repu, nego love vaške i gnjide. Svaku ukebanu obaška ubacuju u teglu na podu. A tegla – polupuna! Ili poluprazna. Zavisi kako ko gleda.
– Ptičica! Gotovo!
Utešio sam drugara. Rekao mu da mi alat za njegov slučaj i nije potreban. Naročito ne lopata ili macola, daleko bilo. Eventualno makaze, trimer i... šampon iz apoteke.
Dok ih šišam po „robijaški”, obećavam da ću im fotke lično predati. Ipak nisu za objavljivanje – „faktori” se ne potresaju ni zbog mnogo većih afera, a kamoli za ovakvu „sitnicu”... Joj, što me najednom nešto zasvrbe! Kao da mi na sve strane mili po kosi... Uh, stvarno, mili! Češem se, drapam, kidam, ali... ćutim! Ko zaliven sam. Gde bre da se ovo pročuje!
Darko Kalezić
[objavljeno: 25/10/2009]
