Izvor: Politika, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepotice ugrozile direktora "Politike"
Kako je obična foto-fest o prijemu u čast kandidatkinja za "Mis Jugoslavije `69" bila povod za pokretanje disciplinskog postupka protiv Radoslava Jovanovića, urednika Beogradske hronike
Ponekad, pod teretom svakodnevnih briga, čoveku se nametne misao kako je nekada sve bilo u redu, lepo, bezbrižno, još malo, pa pravi raj. Onda je dovoljan samo jedan, naoko sitan detalj da odslika vreme u kome smo živeli. Tako mi se onomad telefonom javio Radoslav – Raka Jovanović, davnašnji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poznati urednik Beogradske hronike našeg lista. To je čovek koga bi sva deca, iz cuga, pri upoznavanju poželela za ujaka. A zna se – da se od bliže rodbine ujaci najviše vole.
– Znaš, Feride, pre nepunih četrdeset godina ja zbog tebe zamalo da izgubim posao – ni pet ni devet reče Raka.
Namah se zbunih. Otkuda to? Kako urednik "Politike" može da izgubi posao zbog junoše od 23 godine, novinara početnika, honorarca?
– Ne znam da li si ti zaboravio, ali ja nisam. Pred izbor lepotice "Bazara" za ne znam koju godinu, poslao sam te da napraviš potpis ispod fotografije o prijemu koji je u čast lepotica priređivao direktor "Politike" Milojko Drulović...
– Da, Rako, dobro se sećam tog prijema, ali kako da ti izgubiš posao zbog toga? – prekidoh ga u nestrpljenju da što pre saznam pojedinosti o tom davnašnjem događaju.
– E, vidiš, fotoreporter Srba Vranić je načinio snimak kada Drulović razgovara sa lepoticama. Ti si napravio potpis za tu fotografiju i ja pustio u novine. Sutradan me zvao direktor i dobro me izribao. Dao je i nalog za formiranje disciplinske komisije sa predlogom da me odmah suspenduju s posla. Šta bi dalje bilo – ko to zna. Elem, u disciplinskoj komisiji su bila dva urednika "Politike", Sveta Ljubisavljević i Rade Stanojević, koji su taj nesuvisli predlog Drulovića odbili. Da ne bi tih mojih kolega, ja ti, moj Feride, zamalo stradah – ispriča Raka ono o čemu prvi put čujem, iako se, u neku ruku, ticalo i mene. Jer, razlog za pokretanje disciplinskog postupka je bio taj što je u tekstu stajalo da je direktor "Politike" razgovarao sa kandidatkinjama za "Mis Jugoslavije"!? Neverovatno.
Danima mi ovo podsećanje na prohujalo vreme nije dalo mira. Tačno je da sam pisao potpis ispod te inkriminisane fotografije i to negde 1969. godine, kada je za "mis Jugoslavije" izabrana Radmila Živković, studentkinja iz Beograda.
Priča me baš zaintrigirala i odem do dokumentacije "Politike" u potragu za tom fotografijom. Posle dva časa traganja, nađem komplet "Politike" iz septembra 1969. godine i u broju od 26. septembra u dnu leve strane Beogradske hronike fotografiju koju sam tražio. Ponovo sam, posle 38 godina, pročitao tih nekoliko redova o prijemu u svečanoj sali restorana "Politike" na 15. spratu. Poslednja rečenica je glasila: "Na slici Milojko Drulović, direktor "Politike", u razgovoru sa kandidatkinjama za Mis Jugoslavije".
Buljio sam u tu foto-vest i pokušao da dokučim šta je tu bilo bogohulno za komunističku religiju. Najobičnija informacija o tome kako je Drulović, kao direktor "Politike", koja izdaje i ugledni "Bazar", bio domaćin na prijemu lepoticama. Bar tri puta mesečno u "Politici" su se pojavljivale foto-vesti takvog tipa, Drulović kao direktor primio ovoga, primio onoga. I onda pomislih da je sve to, ipak, bila posledica zavidljivaca u partijskim redovima, mediokriteta iz te rukovodeće nomenklature SKJ. Jer, Drulović je važio za pravednog i poštenog čoveka, malo krutog u komunikaciji sa drugim ljudima, ali mu se nije moglo ništa zameriti. Sem toga, kad ga je Srba Vranić fotografisao ništa nije komentarisao, jer bih ja, koji sam stajao preko puta njega, čuo bilo kakvu primedbu. Dobro je znao da je takva informacija neophodna našim novinama.
Tako je, verovatno, mislio sve do jutra. Dok partijski drugovi nisu počeli, pretpostavljam, da zbijaju šale na njegov račun, a on izgleda nije voleo da mu povod za zezanje budu lepotice. Zato je dao nalog za pokretanje disciplinskog postupka i verujem da mu je pao kamen sa srca kada je komisija odbila njegov predlog. S tom odlukom je, opet pretpostavljam, mahao ispred nosa onima koji su mislili da su duhoviti. Ili je, možda, nešto o tom "incidentu" stiglo i do doživotnog predsednika, pa je on, uvek rado viđen u društvu lepih žena, samo mahnuo rukom: "Ma, pustite to!" Uglavnom, ubrzo posle toga Milojko Drulović je zaplovio diplomatskim vodama. Ostavio je dubok trag u misiji ambasadora u SSSR-u i Kini.
A lepotice, šta je bilo s njima. E, te godine je izabrana za "mis Jugoslavije" Radmila Živković, studentkinja iz Beograda. Dobila je kao nagradu automobil "fijat 125" i 5.000 dinara. Nije ni sanjala da će jednog dana poneti tu titulu posle lepotica kakve su bile Nikica Marinović i Ivona Puhijero, koja joj je i predala lentu. Beogradsko devojče koje se dovijalo za džeparac na razne načine, pa kao i razvodnik u Ateljeu 212, imala je debitantsku ulogu u domaćem filmu "Oseka". Te 1968. godine, kada je na filmskom festivalu u Puli dobila nagradu za glumački debi na filmu, sreo je Džavid Husić, reporter "Ilustrovane Politike" i predložio joj da konkuriše za "Mis Jugoslavije". Nije joj takvo nešto padalo na pamet. Ipak, u redakciji "Bazara" kojoj je Husić verovatno dojavio kakvu je lepoticu sreo u Puli, saznali su njenu adresu i zamolili je da dođe na razgovor. Posle konsultacija u porodici, Radmila Živković je pristala i najpre bila izabrana za "mis Srbije", a onda 27. septembra 1969. godine, u Domu sindikata i za "mis Jugoslavije".
Novinarima je danas teško da se susretnu sa nekadašnjim lepoticama. Jer, većina njih imala je loše iskustvo sa mojim kolegama. I zašto posle svega čovek da ima problema, ako može da ih izbegne. Pogotovu što su novinari lepotice najčešće predstavljali kao glupače, koje od svoje lepote ništa ne vide niti šta znaju.
Kako da se Radmila Živković ne naljuti na novinare, ako oni napišu nešto što ona nikad nije izjavila, jer se tih meseci uopšte nije srela ni sa jednim od njih. Sredinom februara 1973. godine JAT ju je među 300 svojih stjuardesa izabrao i poslao u Montevideo da brani boje našeg avio-prevoznika na takmičenju za "Mis stjuardesa sveta". Prilikom boravka u Urugvaju upoznala je nekoliko preživelih ragbista iz ove države, koji su 13. oktobra 1972. godine imali avionski udes na Andima, pa je, da bi preživeli, bilo i slučajeva kanibalizma, o čemu je brujala sva svetska štampa.
E, u jednom našem ozbiljnom nedeljniku, u proleće 1973. godine, pojavila se informacija o tome kako je, navodno, Radmila Živković bila (ijuuu! ijuuu!) sva srećna što je iz susreta sa preživelim ragbistima izašla zdrava, živa i – čitava. Jer, ne daj bože, mogao ju je neko od kanibalista sa Anda capiti koliko je slatka. Hajde, budite pošteni, zar na takvu bljuvotinu može da se ima komentar? I zar posle toga Radmila Živković da veruje novinarima. Ne, svakako, ne.
Došla je, ipak, u kafić "Slika" u Dalmatinskoj ulici samo da mi zahvali što sam se nje setio i da mi lično kaže da ona "nije iz te priče za novine". Ono šta je sve preživljavala kao lepotica Jugoslavije, šta joj se ružno i lepo događalo, kakav joj je bio privatni život, nije to za nju. Ma, dajte, ljudi, ostavimo takve priče silikonskim lepoticama, a ovakve koje je majka priroda dala da zrače lepotom i posle 40 godina, pustimo normalno da žive. Popili smo po kaficu i rekli jedno drugom "izvinite" i – do viđenja.
Čekajte, a o čemu smo ono počeli da pričamo. Ah, da, o nedovršenim ličnostima u SKJ i o tome kako su hteli da napakoste Milojku Druloviću, direktoru "Politike". He, da ne bi Rake Jovanovića ni o tome niko ništa ne bi znao.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 31.08.2007.]
