Izvor: Politika, 27.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepe li muzike sa Gardoša
Za Jelenu Blečić, slikarku, Beograd i Zemun su potpuno nezavisne i autentične četvrti. Kao muzika, kao energija, misao...
Jelena Blečić je slikarka u čijem likovnom konceptu, pre svega, prevlađuje figurativna umetnost naglašenog kolorita. Njen slikarski rukopis može da intrigira, provocira, bezobrazno zavodi, ali njegova suština je u naglašenom postavljanju pitanja odnosa čoveka i savremenog društva.
Mlada autorka, čiji su radovi podjednako dobro >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prihvaćeni od stručne kritike i publike i nalaze se u značajnim državnim institucijama i privatnim kolekcijama, smatra da su njena platna, u stvari, neka vrsta organizovanog haosa sa kojih provejava sam život.
Na njenim slikama primetne su figure i ljudski aktovi u prirodnoj veličini. Jelena Blečić je, dakako, od onih stvaralaca koji u svemu traže i crtaju – radost.
Beograd i Zemun su za nju potpuno nezavisne, autentične celine. Kao neuhvatljive energije, kao muzika, kao nešto što pojedinac ili uspe da prepozna kao svoje ili ne.
Na brdu, iznad obale
Zemun bi pre bio njen izbor za život nego Beograd. Naselje na obali Dunava, po njenom shvatanju, neuporedivo je mirnije, jednostavnije, potpuno drugačije u ritmu i izrazu.
Ona izdvaja Sinđelićevu ulicu koja se nalazi odmah iznad obale, a na jednom od tri zemunska brda. Ulica mediteranske radosti i uskih kaldrmisanih prolaza Jelenu Blečić podstiče na razmišljanje.
– Rođena sam u Savskom vencu, a kao da sam rođena u Zemunu. Oduvek sam vaspitavana da prepoznajem specifičnost Zemuna. Jasno znam razloge zbog kojih volim Zemun i zašto mi on prija. Koristim svaku priliku da ljude koji nemaju dovoljno saznanja o njemu nežno upoznajem sa pričom o Zemunu. On ima svoj ritam u kome sam se prepoznala kao biće. Moji roditelji imaju kuću u dvorištu najlepšeg parka u Zemunu. Međutim, autohtono jezgro Zemuna je njegov Donji grad. Ako se krene ka reci, može da se vidi da tamo za svakog postoji poneki kutak. Za jutarnju kafu, ručak ili slatke večernje zanose. Svejedno. Na Zemunskom keju je sve veća gužva. Ljudi traže energiju od vode. S druge strane, Čukovac, Kalvarija i Gardoš su karakteristična brda za Zemun. Gardoš je najbliži Dunavu. Satkan je od malih, uskih ulica. Mogla bih da izdvojim Sinđelićevu ulicu, sa skladnim intimnim dvorištima i kućama. Ova ulica je jedna od malobrojnih koja istinski uspeva da sačuva arhitektonski pečat. Sinđelićeva ulica kreće iznad restorana "Šaran", prolazi čitavim usponom i nastavlja se prema Gardoškom groblju o kome je pisala Isidora Sekulić. Ona bi, na neki način, mogla biti i umetnička, boemska četvrt. Sa pregršt radnjica, lokala... Nažalost, mnoge kafane sa sebi svojstvenom atmosferom sve češće umiru, na svakom koraku se zamenjuju tuđim kuhinjama. A kada se jednom narodu "dirne" u književni jezik i nacionalnu kuhinju, nemilosrdno se uništava njegov embrion. Mi kao ideja, kao nešto što je naše, nestajemo. Zato mi je žao što se iskorenjuje "astalska pesma". Muzika uživo ne mora da znači bahanalije i obest. Za život, moj izbor bi uvek bio Zemun. To je stvar karaktera. Brinem za Sinđelićevu ulicu i njenu budućnost – govori Jelena Blečić.
Zaobilaženje duhovnog identiteta
Umetnica ima ideju o osnivanju kancelarije za narodnu tradiciju. Kao osobi sa visokim estetskim kriterijumima smeta joj svest koja ne neguje sopstveni identitet.
– Malo se radi na očuvanju vizuelnog, stilskog i duhovnog identiteta. Kad stranci dođu u Beograd, na prvom koraku treba da im bude jasno gde su došli. Koji su to osnovni simboli koji karakterišu zemlju i ovaj grad? Volela bih da se neko seti da se formira kabinet ili kancelarija ili radno mesto koje bi se bavilo očuvanjem domaće tradicije i folklora. Ne vidim razloga da budemo iskompleksirani, da to svoje što imamo poništavamo, umanjujemo, obezvređujemo. I u Beogradu i u Srbiji. Ne bi se stranci toliko vezivali za Beograd da ovde ne postoji neka esencija koju prepoznaju – primećuje naša sagovornica.
Ona bi volela, recimo, da pod otvorenim nebom i na nekoj udarnoj lokaciji u Beogradu postoji mesto gde bi mogle da se nabave stvari za svačiji ukus.
– Da tamo bude hrane i pića. Medovine i rakije. Jer, suveniri u "Beoizlogu" ni po čemu nisu karakteristični za Beograd. Takvih stvari ima svuda u svetu. Čista kopija. Uniformisanost pod diktatom globalizacije. To je jedna od stvari koje meni smetaju. Nemamo definisan i prepoznatljiv simbol grada, jer sebe ne poštujemo u dovoljnoj meri. U stvari simboli postoje, ali mi nećemo da ih nazovemo tako – smatra umetnica koja je u junu imala zapaženu izložbu u Galeriji ULUS-a.
Ona spominje i haos u graditeljstvu. Možda kod nas, dodaje naša sagovornica, i postoji neki zakon koji ograničava divlju gradnju, ali na to se niko ne obazire. Ne može još dugo tako. Neke stvari su izmakle kontroli. U jednom trenutku, taj besmisao će se svima ogaditi, poješće sam sebe, ukazuje slikarka. Suštinu beogradskog duha ona vidi u sposobnosti Beograđana da u trenutku prepoznaju svaku situaciju.
– Često ljudi unutar sebe imaju neki poriv, ali nemaju mogućnosti da ga isprate do kraja. Beograd pruža tu mogućnost i zato ga stranci vole. Jedino se u njemu podrazumevaju podrazumevajuće stvari. On je jedno od malobrojnih mesta gde termin izlazak znači nešto što funkcioniše dvadeset četiri časa. U Beogradu je život spontan, bez nekog značajnijeg plana, satkan od milion sitnih čarolija. Još jedino u Beogradu postoji ta golicava neizvesnost svakog trenutka – kaže Jelena Blečić.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 27.08.2007.]
