Izvor: Politika, 30.Avg.2009, 00:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lančani susret
Čuknula me plavuša! Mislio sam ranije, ako se to ikad desi, prebiću počinioca. Za te potrebe, kao većina beogradskih vozača, i nosim bejzbol palicu u gepeku. Ali kad sam video koliko se devojka uzbudila i zacrvenela, pa još kad su joj suze linule niz lice i šminka razmazala, nešto mi teško palo. Umesto da je bar izgrdim što neoprezno obilazi autobus u kvaru preko pune linije, ja se sažalio. Počeo da je tešim. Zagrlio je!
– Ajd’, čuknuli se, čuknuli... Nije strašno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema većih posledica: meni otpao branik, tebi ciknuli farovi, dobro, de. Samo ne plači, o svemu ćemo se dogovoriti. Kočio sam, Zaplanjska mokra, kola dobila „sanke”... Šta je, tu je... – šaputao sam tražeći uho u njenoj kosi boje zrele slame. Mirisala je na knjige. Obožavam miris knjiga. Stisnuo sam je, mirisao, treptala je sve sporije i prestala da drhti.
Taman sam je smirio, kad se neki sivonja odonud zaleteo – i on obilazio! – i krknuo u njen auto. Otpozadi! Ode joj i zadnji trap! Tek sad je jadnica vrisnula!
Onaj čova izađe, isukao „bejzbolku”. Poče da viče što ne stavismo trougao kao upozorenje da smo zaustavili saobraćaj, ali i njega ganu kad je video mene u „spasilačkoj akciji”. Odloži batinu. Pridruži nam se. Popraviće, reče, štetu. Poznaje i majstora koji izvlači trapove, ma biće sve kao nekad, neće se ni primetiti...
Vinovnica nenadanog susreta prestade da slini, pa se i oraspoloži. Predložih da uz piće utanačimo ko je za šta odgovoran i ko će šta platiti. Složismo se da ne zovemo policiju.
Pomerili smo automobile na trotoar i seli u kafanicu na ćošku. Pokazalo se da je samo način na koji smo se upoznali čudan, ali posle dve-tri ture razgalismo se i nasmejasmo sopstvenoj sudbini.
– Ovo je samo jedan od stotinak nemilih slučajeva dnevno u prometu prestonice. A imamo i sreće u nesreći: glave su nam i dalje na ramenima! Ma nije trap važniji od života! Sve se da „ispeglati”! – ubeđivao sam sagovornike.
Ne da smo se ismejali kad je plavuša, profesorka istorije u školi na Zvezdari, rekla da joj nije prvi put da se čukne, a lik što je nju prilepio odstraga, šef komercijale u stranoj firmi, kazao da se njemu lani to triput desilo. Kad pogledaše u mene, priznah da sam, mada godinama na poslu okružen gomilom mladih bez predrasuda i u punoj brzini, nov u ovome i nemam ta iskustva, ali eto, sad razbih led...
Tresli smo se od smeha, pala je čaša sa našeg stola. I konobar nas upitao što se toliko cerekamo, valjda je galama zasmetala ostalim gostima. Mi se kulturno izvinismo domaćinu, razmenismo brojeve telefona zbog eventualnih konsultacija oko popravki, sedosmo u oštećene automobile i odosmo svako na svoju stranu.
Smišljao sam šta da kažem ženi koja me je čekala kod kuće. Subotom obično idemo na ručak u neki od varoških restorana jer su izlasci vikendom način da, posle teške radne nedelje, nadoknadimo propušteno zajedničko vreme.
Ušao sam u stan, ona je ćutala na krevetu doterana i spremna. Podignuta obrva upitala je zašto kasnim tri i po sata. Ušeprtljam se kad vidim njenu podignutu obrvu. Promucah: – Imao sam sudar sa jednom plavušom... profesorkom istorije... na Zvezdari... Neznatno čukanje... Tako reći – kres...
Krv joj jurnu u lice: – Neverniče! Oduvek si mi bio sumnjiv!
– Da ti objasnim... – zavapih. – Pokušavao sam da izbegnem, dao sve od sebe, ali plavka se zaletela i... razbio sam je... mislim, skucao... – batrgao sam se kao leptir u tegli.
– Neću to da slušam! – skočila je, užasno ljuta.
Reših da razjasnim i najsitnije detalje: – Pošto smo se nas dvoje koknuli, nju je otpozadi priheftao neki sivonja od komercijaliste i polupao joj i zadnji trap...
– Ju! Ju! Ju! Utroje! Tiii, razvratniče! Gubi mi se s očiju! Nećeš me više nikad videti! Vraćam se roditeljima! – ciknu moja ženica, odgurnu me s prolaza i sjuri se niz stepenice. Nije htela ni lift da sačeka.
Darko Kalezić
[objavljeno: 30/08/2009]
