Izvor: Politika, 23.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lanac povezanosti na Dorćolu
Nikola Mijailović, operski pevač, proputovao je gotovo ceo svet, a sebe smatra Dorćolcem
Pevanje je učio na Bečkom konzervatorijumu, glas školovao u Americi, Rusiji, Francuskoj, Italiji. Jedan je od pobednika Pavarotijevog takmičenja, u Boljšoj teatru savladao je jezik i dikciju, nastupao u milanskoj Skali. Iza ovakvih uspeha stoji ime i delo Nikole Mijailovića.
Učenik najvećih operskih autoriteta, gost prestižnih muzičkih podijuma u svetu, rođeni je Beograđanin. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Preciznije rečeno – Dorćolac. Ne štedeći aplauze, operska publika širom sveta se divi njegovom glasu, a on primećuje ogoljene dorćolske fasade.
Kada je dugo odsutan iz Beograda, najviše se uželi mesta između Sahat-kule i spomenika Pobedniku, tačno iznad Crkve svete Petke. Pošto je u toku cele godine stalno sa koferima u rukama, ili na brojnim koktelima, ono malo odmora što mu preostane najradije provodi u rodnom gradu. Iz njega je otišao sa nepunih osamnaest godina, ali stalno mu se vraća i uvek zatekne neku novu sliku. Sjaj i bedu. Udžerice i palate.
Neobična priča
Vezan je za čvorište oko kruga dvojke. Ne bi se selio sa Dorćola. Iako su od sredine osamdesetih, sa njegovih deset godina, porodično prešli u Ulicu despota Stefana, nekadašnju 29. novembra, on ne zaboravlja Dositejevu.
– Odrastao sam u toj ulici. Sve mi se tu dešavalo. Živeli smo u broju 57, na uglu sa Gundulićevim vencem. Tu sam imao drugare sa kojima sam išao u niže razrede osnovne škole. Dositejeva polazi od Narodnog pozorišta i kao da se kotrlja sve do Gundulićevog venca. U toj putanji zahvata letnju baštu Kluba književnika, holandsku ambasadu... Pripadam jednoj od poslednjih generacija koja je odrastala na ulici. Ona je bila mesto naše igre, naših bicikala, žmurki, tuče smo zakazivali kod Sportskog centra "25. maj" – priseća se Mijailović.
Priča o lepoj, stilskoj zgradi u kojoj je živeo takođe je simbolična.
– Jednog dana pojavili su se gospođa i gospodin Jarolimek, Jevreji, inače, vlasnici te zgrade koja im je oduzeta. Nisam tada razumeo šta to znači. Mnogo godina kasnije, u Parizu sam upoznao devojku koja se preziva Aranicki. Ispostavilo se da je njen deda napravio tu kuću koja je kasnije konfiskovana. Pred Drugi svetski rat, porodica Jarolimek je, u stvari, od njih kupila tu zgradu. To potvrđuje moje mišljenje da u životu ne postoje slučajnosti, svi smo povezani, a da toga nismo ni svesni. Iako je moje detinjstvo bilo vezano za donji deo Dositejeve, tamo već dugo nisam otišao. Poslednjih godina, orijentisan sam na njen gornji deo, na Narodno pozorište – priča Mijailović.
Ma koliko bio privržen Beogradu, mišljenja je da je reč o objektivno neuređenom gradu.
– Dosta je preuređeno, ali opšta kultura pojedinaca je na niskom nivou. Srdačnost i prisnost su nešto drugo. Evo, uzmite Narodno pozorište, jednu od najelitnijih institucija, stožera kulture ovog naroda. Iznutra, otkada je adaptirano, u rekordnom roku su već poskidane sijalice, kvake.. Radi samo jedan toalet na četvrtom spratu – opominje Mijailović.
Živi duh Beograda
U trenutnoj ekonomskoj situaciji, pokretanje priče o izgradnji nove Opere je, po njegovom mišljenju, neumesno. Čak ga to ljuti. On ima jedan drugačiji, čini se, sasvim argumentovan predlog.
– Skandalozno je kako neko može da priča o gradnji nove Opere. Odakle sada pare za to. Da li se zna kolike su plate prvaka Opere, Drame, Baleta, da su instrumenti pohabani. Po meni, najlogičnije i najjednostavnije rešenje je da se postojeća zgrada Narodnog pozorišta ostavi Operi i Baletu, a da se ansambl Drame spoji sa Jugoslovenskim dramskim. To pozorište ima novu zgradu i nije ništa drugo nego nacionalni dramski teatar – mišljenje je Mijailovića.
– Nedavno sam bio na jednom žuru u privatnoj kući na Vračaru, tu sam sreo Beograd za koji sam mislio da više ne postoji. To je Beograd koji se ne sreće po splavovima. Na tom mestu sam osetio da je specifičan duh Beograda, ipak, živ. Jer, ako ga neko poznaje onda ga i prepoznaje – ističe pevač koji je od naredne sezone dvogodišnjim ugovorom vezan za Operu u Hanoveru.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 23.07.2006.]
