Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krompir vruć k`o devojački poljubac
Pa opet, i među relativno malo posetilaca, našlo se i ponešto pravih "etnologa", čije je interesovanje za tekući segment ove manifestacije više nego upadljivo
Vekovi mu nisu mogli ništa. Niti su želeli da mu naude. Prošao je taj dobra i zla, koliko te nadmene, slavoljubljem imalina opijene, "salonke" uličnih bara pregazile nisu. Doveka će njima smišljati i prekrajati lica i imena, kako već to zaludne mode zapovede. A on će, još od praotaca rukopoložen, zanavek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti jednostavno i razgovetno – opanak. S pripadajućom slavom i nametnutim stidom. Kako god...
– A, pošto su, izvinite – dugo se premišljao da li da pita. Markantni gospodin, obuven u odrane reptile il` predatore, kravate svezane u "šaku" što ga bezdušno davi... – Imate li i dečje brojeve. Mislim, baš male... – sad već kao go stoji pred vezama opanaka, što se hipnotički klate s tezge. Razabira, prebira, čini se, konačno komotan u svojoj koži. To valjda i jeste cilj ove sajamske zgode – etnohrana, piće i svakojake rukotvorine. Da se pod kupolama, četiri dana, ko god došao oberučke prihvati za tu nit koju su nam pametniji od nas ostavili. Pa da se za nju i oni za nama prigrabe, govoreći kako su je i njima, pametniji od njih ostavili...
Slava i čast ovim modernim vremenima, ali još nema ničeg mirisnijeg od kuvanog krompira. Niti ga je i jedan parfem nadglasao ovde u hali. Niti to kome smeta.
Evo ih, zlate se u bukovoj karlici, a niz "obraze" im brzaci rastopljenog kajmaka, dube korita.
– Izvoli sine, probaj. Samo pazi, vrući su k`o devojački poljubac – veli baka Danika Bakić iz mačvanske pitomine. Zaljulja karlicu, koliko da se onaj prvi, s vrha, krompir preturi niz ostale i padne pravo u šaku. Vreo je, al` ne mari. K`o blagoslov je hladnoj šaci. Ne boli. Kruni se, prekuvan, međ` prstima i još jače zlati, tako prepukao.
– Sve drugo na stranu, al` dok je krompira biće nama i života. Nije nas što kažu pesma, nego on održao... Lako je pevat punog stomaka. A najbolja jela su uvek bila ona – najjednostavnija. Eto, i ovde nema nikakve mudrolije. Dobar krompir i stari, kravlji kajmak. I kad se imalo i kad se nemalo, ovo se jelo. I za dvor je, i za kolibu. Ovo ti je sirotinjska slast, bogataška čast... – sve da alava usta više i ne bi, oči su gladne. Rastrčala se karlicom k`o pseta puštena s lanca. S brašnastog brega, na breg. A baka Danika nutka li nutka. Kipuje k`o da pretovara u jamu, a ne u nas.
– Ma, slobodno. Šta će kad se o`ladi. Vidiš da je slabo ljudi ovde. Samo ti uzmi – čime protivurečiti takvim autoritetima. Toliko već traju milošću zemlje – starica i krompir.
Jedno je baka, neporecivo, u pravu. Nažalost, zaista je malo posetilaca, danas, ovde. Doduše, u nas je taj termin "etno" toliko rabljen da više niko ne može sa sigurnošću reći šta podrazumeva, šta obuhvata i čemu, na kraju krajeva, da se nada na jednoj zgodi s prefiksom etno. Mladež odrasta u ubeđenju da su hamburgeri, patike, svedoci saradnici, striptizete, opijati i "tarzanke" frizure, i te kako etno.
Opet i među relativno malo posetilaca, našlo se i ponešto pravih "etnologa", čije je interesovanje za tekući segment ove manifestacije više nego upadljivo. Njihova posvećenost ovoj problematici je tolika da su za svaki štand sa vinom i rakijom nesebično odvojili po pola sata, svog više nego dragocenog, stručnjačkog vremena. A štandova... Dvojica, biće starih poznanika, prednjače u ekspertizi.
– Ovo mor`š probaš. Čudo! Čudo! Mor`š... – buckasti "etnorakijolog", naoko mumlanjem i praćakanjem ruke, hrabri kolegu "etnovinologa" da se kuražno otisne sa komšijskog štanda i uhvati u koštac sa gradiranom nemani, koju je ovaj već dobrano izmorio. Ne daj Bože da neko sada kresne upaljač. Planuli bi "naučnici" za minut. Jednako je opasno i da se neko očeše o njih. Osetljive su te "bombe" i na najmanju promenu tačke težišta. Želuci su im k`o reaktori...
Mada, u fatalnoj kombinaciji: kada staro vino toči mlada ruka slađane hostese, studioznost ove dvojice iskušenika je više nego razumljiva.
I tako litar po litar, pršuta po pršuta i pokoji kulen, zaborav, koju noć sobom nosi, obezliči i ovu, nadasve lepu zgodu.
Prigrlili su jeleci i anterije zadnje poglede, ali im se i oni oteše.
Žalostan je ropac preslice kad udari o kameno tle velike i puste hale. Jave se kantari da ožale zemljane krčage i ćupove, što im promaja zaurlava utrobama. Pa i oni zaćute da umire ikone i kandila. Gunjeve i torbake. Neke davne čobanije. Neka srećna prela i posela. I one bistre potoke što progovore pod pradedovskim kamenom, pa nam se doveka natpevavaju venama...
Još k′o nepobeđeni jarboli nasukanih brodova, avetno sami, ispovedaju svoju muku čarobne rukotvorine jedne mile žene, milih očiju, jevanđeljskih ruku... Nada Korać. Poslednja tkalja na štrikaćoj mašini. Potonji filigran prediva. U senci svojeg dela i mrklome mraku naših interesovanja.
Još je samo ono tu. Veliko i čisto nebo. Dočekalo ju je i još je samo ono ispraća. Možda je jedino tako i ispravno. Čiji je pa sud od njegovog stariji. Od njegovog teži. Šta je to od njega više – etno...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 03.12.2006.]
