Izvor: Politika, 28.Sep.2009, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kriza drma nadničare
Sve manje posla za fizikalce na uglu Ace Joksimovića i Trgovačke ulice. – Dnevnica između 20 i 40 evra
„Kažete, vi ste iz ’Politike’? Šta vam treba? Selidba nameštaja, rušenje zidova ili kopanje kanala?” Ovim rečima ekipu našeg lista na uglu Ace Joksimovića i Trgovačke ulice u Žarkovu dočekao je Zoran Pavlović. Leti i zimi, po kiši i snegu, sunčanom ili tmurnom vremenu, ovaj četrdesetosmogodišnjak iz Šimanovaca i nekoliko desetina njegovih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pajtaša okupljaju se na ovoj raskrsnici od šest ujutru. Drvo pod kojim stoje, kažu, pripada jednom penzioneru, koga u šali nazivaju poslodavcem. Kao pandan čuvenim „vukovcima” što „stražare” oko Vukovog spomenika, i oni čekaju da ih unajme gazde, kako zovu prolaznike koji ih angažuju za različite usluge. Rade gotovo sve fizičke poslove a „prekaljeniji” među njima imaju „zvanje” majstora.
– Nema ovde neke kinte, ali nećemo se micati sa ulice, jer prosečne plate nisu dovoljne da se preživi. Na birou mi nude posao za 25.000 dinara, a s tim parama ne mogu ništa – priča Pavlović, koji je 15 godina radio u poznatoj građevinskoj firmi.
Pre desetak godina preduzeće je, kako kaže, „puklo”, pa je posao potražio na ulici. Dan za danom i – „izgurao” je čitavu deceniju na ovoj raskrsnici...
– Imam izbor da uzmem 35 evra za „majstoraj” ili da radim kod preduzimača za 25 evra. Ali, oni te redovno „zavrnu” za pare. Polovini ljudi koji se ovde okupljaju ostali su dužni – kaže Pavlović.
Sina šesnaestogodišnjaka školuje a žena mu je takođe nezaposlena jer „neće da radi za 15.000 dinara, a i kad prihvati posao, daju joj otkaz posle deset dana”.
Mnogi od ovdašnjih radnika su raseljena lica, poput Pande sa Kosmeta. Obavlja najrazličitije poslove o kojima nerado govori. Naposletku, pristaje da oda detalje iz svoje biografije. Oženjen je i ima četvoro dece. Ukućani mu pomažu kad god, kako kaže, „uhvate neki poslić”.
– Kad sam pre deset godina došao ovde, na raskrsnicu, nisam mogao da istovarim 50 kilograma tereta. Danas sam navikao na mnogo veću kilažu. Sve se ovde radi kako se pogodiš. Za višečasovno skidanje 3.000 komada crepa u Rakovici njih četvorica uzeli su pre neki dan 200 evra. Dnevnice za fizikalce su između 25 i 30, odnosno od 35 do 40 za majstore – govori Pande.
Rado se priseća doba od pre nekoliko godina, kada su on i njegovi drugovi imali dnevnice od 150 evra za selidbe sa petog sprata. Sad je kriza udarila i po njihovom poslu. Prošle godine bilo je uobičajeno da se kući vrate sa bar 30 evra u džepu, sad jedva namaknu 20, ili 25 evra. Da nemaju stalne mušterije propali bi. Poput Pavlovića, mnogi su radili u državnim preduzećima.
– Dok firma nije „pukla”, išao sam na rad u tadašnju Čehoslovačku, Irak i druge zemlje. Od škole imam samo osmoletku, ali sam izučio i keramičarski zanat – objašnjava Pande.
Ima ženu, sina i ćerku. Deca su prevalila tridesetu i žive odvojeno, sa svojim porodicama.
Otkrivaju nam da od sedam dana u nedelji, posla u proseku ima za tri. Nezgodno je, kažu, što ponekad pet dana zaredom rade, a onda posla nema cele sedmice. Ostavljamo ih sa nadom da to nije baš ova...
D. Bukvić
[objavljeno: 28/09/2009]
