Izvor: Politika, 10.Sep.2011, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Komisioni pregrmeli tranziciju

Prodavnice najraznovrsnije robe, kakve pamte sugrađani od pre nekoliko decenija, i dalje postoje, ali se način njihovog poslovanja donekle izmenio

Sećaju se mnogi crvene table sa belim natpisom „Komision”, koja i danas visi iznad nekoliko lokala u gradu. U tim prodavnicama – ostacima simbola socijalističke maloprodaje – i dalje može da se nađe raznovrsna roba po pristupačnim cenama. Svojevrsne „robne kućice”, na čijim je rafovima izlagano sve što neko pritisnut >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << besparicom založi ili što carinici zaplene, nisu „ono što su bile”, reći će nostalgičari. Uzrok tome nije samo nalet kineskih prodavnica i sekendhend šopova – već su komisione na promenu načina poslovanja primorali i paragrafi, što je bio uslov da prežive.

U medijima su komisioni poslednji put osetno zaposeli stupce i minutažu, krajem 2009. i početkom 2010. godine. Tada je najavljivana, a potom i doneta odluka kojom su izjednačeni sa samostalnim trgovinskim radnjama jer je ustanovljeno da mnogi od njih švercuju robu, prodajući je za račun osoba koje ne postoje ili nisu sklopile posao sa njima.

Zato su izmenama Pravilnika o evidenciji prometa robe i usluga, koji je stupio na snagu od 1. januara 2010, vlasnici ovih prodavnica mešovite robe postali obavezni da poseduju dokaze o poreklu proizvoda koje prodaju i podatke o osobi koja ih je donela, kao i da vode evidenciju o prometu, plaćenoj carini, PDV-u...

Efekat je postignut, sudeći prema podacima tržišne inspekcije. Od aprila 2010, kada je istekao prelazni period u kojem su mogli da pod starim uslovima prodaju zalihe, većina od 9.000 komisiona i 4.000 radnji sa pravom na komisionu prodaju u Srbiji prilagodila je poslovanje pravilniku.

– Najveći broj kontrolisanih komisiona je prešao na trgovački način prodaje, neki su odjavili radnje, dok su preostali prodali popisanu robu u manjem obimu i vratili je komitentima – kažu u inspekciji.

Na poštovanje propisa, trgovce su primorale i očekivano visoke kazne, ako se ima u vidu novac koji su pre izmene pravilnika komisionari prećutkivali. Tako su proizvođači tekstila, kože, obuće i tehničke robe, koji su inicirali promene, izjavljivali u 2009. da se u komisionoj prodaji obrne oko 712 miliona evra godišnje, a tek deseti deo se evidentira kroz fiskalne kase. Sudeći po aktuelnoj statistici, posle balansiranja između zone crne i sive ekonomije, komisioni su kao „novopečeni STR-ovi” pregrmeli tranziciju.

D. Bukvić

-----------------------------------------------------------

Kazne do dva miliona dinara

Ako inspektori zateknu nepotpunu ili nepropisno vođenu evidenciju u komisionu, kazna je:

– od 100.000 do 1.000.000 dinara za pravno lice,

– od 5.000 do 50.000 za odgovorno lice

– od 10.000 i 100.000 dinara za preduzetnika.

Ako papirologija o prometu uopšte ne postoji predviđena kazna iznosi:

– od 500.000 do 2.000.000 dinara za pravno lice

– od 50.000 do 150.000 odgovornom licu u pravnom    licu

–  od 50.000 do 500.000 za preduzetnika

-----------------------------------------------------------

Najčešća „muljanja”

Komisione usluge podrazumevaju prodaju pokretnih stvari u svoje ime, ali za račun komitenata. Iskustva tržišnih inspektora obogaćuju ovu „školsku” definiciju:

– Dešavalo se da roba primljena na komisionu prodaju nije posedovala nikakav dokaz o poreklu, najčešće kada su komitenti bili fizička lica, niti je posedovala isprave o kvalitetu. Komisionari ili članovi njihovih porodica često su bili istovremeno i komitenti, ili su davali podatke za osobe koje je bilo nemoguće naći – navode u inspekciji.

Dešavalo se i da, tragajući za identitetom osobe navedene u izdatom reversu za primljenu robu, inspektori dođu do „vlasnika” koji uopšte ne zna da je ušao u sporni posao. Specifičan slučaj desio se 2007, kada su nadležni prilikom samo jedne kontrole, među 200 komisionih radnji u Srbiji, ustanovili da je čak 170 neispravno i zaplenili robu bez porekla, vrednu 845 miliona dinara.

-----------------------------------------------------------

Porezi i ulični prodavci proterali kupoprodaju na revers

Prodavnice koje su kupoprodajom sa carine dolazile do robe, kakvih danas jedva da ima, nekada su bile preplavljene kupcima u potrazi za tehnikom i „šuškavcem”

Foto A. Vasiljević

Na izanđaloj tabli u Nušićevoj ulici, kod ulaza u zgradu označenu brojem 25, i dalje stoji natpis društvenog preduzeća „Komision”. Istoimena firma gotovo deset godina je u privatnom vlasništvu, na drugoj adresi, i ne bavi se kupoprodajom robe od komitenata ili carine, već uobičajenom trgovinom na relaciji dobavljač–prodavac. Jedino je ime spaja sa prošlošću kakvu donekle pamti i Dragan Stevanović, pravnik koji i danas radi u „Komisionu”. Zaposlio se 1988. godine i uhvatio poslednji voz da bude svedok zlatnog doba ovog preduzeća, pre nego što su ga devedesetih godina minulog veka ekonomske okolnosti primorale da se privatizuje i (uspešno) prilagodi zahtevima tržišta.

Pamti Stevanović i priče starijih kolega koje je zatekao pre više od dve decenije. Prvi komision u Beogradu otvoren je 1946. a od sredine pedesetih počeli su da posluju pod kapom tada novoosnovanog preduzeća „Komision” u čijem je sastavu bilo tridesetak radnji, od kojih većina u Beogradu. Do asortimana – u kojem je zaista bilo sve od igle do lokomotive – dolazili su na dva načina: ili su im ljudi donosili svoje stvari da ih za njihov račun prodaju, ili je „Komision” učestvovao na licitacijama zaplenjene robe na carini.

– Građani su nudili i novu i polovnu robu, donetu iz inostranstva ili proizvedenu u domaćoj radinosti. Bilo je dosta tehničkih naprava poput kasetofona i tranzistora, satova ali ništa krupnije od televizora. Odeća je bila glavna – farmerke „leviske” i „super rifle”, prestižne žuto-teget kišne kabanice…. Kad donesu robu u komision, ljudi dobiju potvrdu o njenom prijemu – revers – i odmah se ugovara cena. Svako je znao koliko može da očekuje za ono što donese, pa nije bilo mnogo cenkanja. Komitenti su se posle toga telefonom raspitivali da li je ono što su doneli prodato i, ako jeste, najavljivali kada će doći u prodavnicu po pare – kaže Stevanović.

Radnje su uzimale procenat od kojeg su plaćale porez na usluge a ostatak se davao donosiocu na ruke. Revers je prilikom isplate upotpunjavan informacijama o ceni.

Zahvaljujući kupoprodaji robe koja je dopala šaka carinicima, među kojom je bilo podosta odeće kakva se nosila u Evropi, komisioni su postajali i male modne piste, mada bez modela. Ko je hteo da vidi šta se nosi u svetu, bilo je dovoljno da prošeta do neke od radnji u centru grada: u Uzun Mirkovoj, „bulevaru”, Nušićevoj... I to je doprinelo nezapamćenim gužvama pred komisionima od pre nekoliko decenija, kada se čekalo da dođu farmerke i najlon košulje.

– Na licitacijama za zaplenjenu robu, koje su organizovale carinarnice, beogradski „Komision” nadmetao sa sa sva tri svoja takmaca u SFRJ – novosadskim, zagrebačkim i osječkim preduzećem. Ko ponudi više, uzima robu i prodaje je u svojim prodavnicama – govori Stevanović.

Sunovrat ovakve kupoprodaje počinje na prelazu iz osamdesetih u devedesete, kada je uveden porez na promet. Uz dažbine za usluge, komisiona roba tako je postala dodatno opterećena, za razliku od trgovaca koji su izmirivali samo novouspostavljeni namet na promet. Komisioni su postali skuplji, a narednih godina dobili su i konkurenciju – pojačan uvoz usled sve većeg otvaranja granica. Čak ni za vreme sankcija, kada su rampe na granicama ponovo spuštene, nisu mogli da se oporave, jer su im takmaci postali narastajući ulični prodavci, a zatim i seknd-hend šopovi i kineske prodavnice. Svoje su polako gubili.

– „Komision” je svoje radnje zakupljivao od grada, koji je raspolagao tim prostorima. Od 1990. poslovni prostori su pripali opštinama, samim tim i lokali na njima, kojima su upućivani otkazi, pa se broj prodavnica prepolovio – navodi Stevanović.

Posle privatizacije 2002. godine, preostale radnje preduzeća faktički su postale STR-ovi u skladu sa preorijentacijom delatnosti, a lokali na kojima i dalje stoji stari natpis, dodaje Stevanović, sada su „prodavnice koje nama više ne pripadaju, ali novi koji su došli nisu skinuli table”.

D. Bukvić

objavljeno: 11.09.2011

Nastavak na Politika...