Izvor: Politika, 11.Avg.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komanda gitaristima „Nikad ne odustaj”
Bivši vojni muzičar Saša Kostić posle teške bolesti oformio jedinstven orkestar mladih gitarista „Rok cirkus” koji je u poslednjih devet meseci imao više od 30 nastupa
Kada je 1989. godine upisao vojnu školu Saša Kostić nije ni slutio da će ga život odvući od vojnog poziva i umesto puške u ruke mu staviti gitaru. Saša živi u Sremčici i već pet godina „komanduje” rok orkestrom mladih gitarista, jedinstvenim u Srbiji, pod nazivom „Rok cirkus”. Orkestar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << akustičnih gitara u kojem sviraju klinci od sedam do 18 godina oformio je posle teških životnih iskušenja, želeći da energiju koju ti mladi ljudi poseduju usmeri u dobrom pravcu, ulije im nadu i odvoji ih od ulice i loših uticaja.
U prethodnih devet meseci mladi gitaristi su imali više od 30 nastupa na koncertnim pozornicama širom prestonice, a na repertoaru su im „Pink Flojd”, „Smak”, Bili Ajdol, „Kvin”…
– Ne može da vas ne zaboli kada vidite mlade ljude u punoj snazi i energiji kako vreme provode u takozvanom blejanju. To je trenutno najveća bolest kod dece. Gde si bio, šta si radio – nigde i ništa. A kada ih zainteresuješ za nešto, pa makar to bilo i sviranje gitare, oni to začas prihvate. Problem je zadržati ih jer su, nažalost, navikli da lako odustanu. Ponosan sam jer kod mene ostaju. Često im organizujem nastupe, puštam ih da budu u centru pažnje, da se pokažu, ostvare… – priča Kostić koji ljubitelje akorda uči da ne odustaju.
A život je bio taj koji je Kostića oblikovao da nikad ne odustaje.
Školovao se i radio u Sarajevu, u Novom Sadu, Kragujevcu, Užicu da bi 1997. godine bio prekomandovan u Beograd.
– Kao vojni muzičar, počeo sam da radim u elitnoj vojnoj muzičkoj trupi – Reprezentativnom orkestru Garde. Posao nam je bio da u SIV-u, današnjoj Palati Srbija, sviramo državnicima i zvaničnicima. Bilo je to lepo vreme, sve dok se nisam razboleo. Tačno pre 11 godina sam dobio papir, crno na belo, da imam „stila”. Šalim se. Razboleo sam se od retkog autoimunog oboljenja koje se zove Stilova bolest. Ovo oboljenje prate teške groznice, neprekidni bolovi i gotovo stalan boravak u bolnici. Od gomile lekova propali su mi kukovi, pa sam gotovo četiri godine bio nepokretan – kaže Kostić.
Borba s bolešću potpuno ga je odvojila od posla i svega što mu predstavlja životnu radost.
– Prelomni trenutak u životu mi je poznanstvo sa sveštenikom Dejanom Stefanovićem. On mi je rekao da me neće pričestiti sve dok ne počnem aktivnije da sviram, ali i dok svoju decu ne navedem da sviraju gitaru. Polako sam počeo da učim sinove prvim akordima, onda su se njima priključila komšijska deca, zatim njihovi drugari iz škole i tako sad orkestar ima 22 člana. Mnogi od njih sviraju i pevaju – kaže Saša.
U orkestru je već dve i po godine i šesnaestogodišnja Teodora Radovanović.
– Orkestar čine tri sekcije – „Indijanci”, orkestar mlađih osnovaca i osnovki, „The Hair”, orkestar starijih osnovki i srednjoškolki, i „Raspad sistema”, orkestar starijih osnovaca i srednjoškolaca. Vežbamo dva puta sedmično i probe traju više od dva sata. U poslednje vreme, pošto nas ima više, vežbamo u OŠ „Vuk Karadžić”. Kada orkestri vežbaju pojedinačno okupljamo se u profesorovom podstanarskom stanu, gde živi sa ženom i sinovima. Za naše vežbe posebno je uredio jednu sobicu. Nije to veliki prostor, ali nama bude super – kaže Teodora.
Među članovima orkestra je i sedamnaestogodišnja Katarina Mutapović.
– Orkestru sam se priključila u januaru kada sam od roditelja i sestre dobila dugo željenu gitaru. U početku sam išla na individualne časove kod profesora, a zatim u orkestar „uplovila” kao u svoju porodicu. Svi imamo različite ukuse, ali kada počnemo da sviramo zvučimo kao jedan – priča Katarina.
– Od kada sam u orkestru osećam se slobodnije, snažnije, pa sama sebe iznenadim jer sada bez problema pustim glas. Ponekad glas povisi i profesor, ali mi mu ne uzimamo za zlo. Nije strog, korektan je i ništa ne prećutkuje – ističe Katarina.
Orkestar je ime dobio, kako kažu njegovi članovi, iz poštovanja prema grupi „Smak” i odluku da nose ime po jednoj pesmi ovog benda doneli su demokratski – svi.
– Učim ih da sviraju jer se nikada ne zna da li će im to nekad u životu zatrebati. Možda će uz pomoć te gitare morati da prehrane svoju decu, a možda će ih uz njene zvuke uspavljivati. Ako i jedno njihovo dete zaspi uz zvuk gitare, znaću da sam uradio pravu stvar – ističe Kostić.
