Izvor: Večernje novosti, 21.Sep.2014, 11:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kolosek ka nebeskim vinogradima

NEKE životne priče može da osmisli samo božja promisao i teško da bi bilo kakav holivudski scenarista mogao da ispiše storiju onako kako to život ume da uradi. Naša priča počinje događajem koji se odigrao pre ratnih zbivanja devedesetih godina. Sve se događa Vladislavu Miletiću, beogradskom ekonomisti koji se našao u poseti Pelješcu i Korčuli. Sticajem zlosrećnih okolnosti, nije uspeo da se nađe sa prijateljima i morao je da potraži mesto gde će prenoćiti, u špicu sezone kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su svi turistički kapaciteti bili prepuni... - Išao sam od kuće do kuće tražeći smeštaj - seća se Miletić. - Već je pala noć, kada sam bio u mestu Lumbarda, kraj Korčule, u jednom lepom zalivu. Na terasi zabačene kuće video sam dvoje starijih ljudi sa decom i unucima. Pošto je bila noć, banuo sam kao nepozvani gost i bezmalo ih uplašio. Nesrećni turista bio je „tankog novčanika“ i pomalo u očajničkoj situaciji, kada ga je mladi domaćin odbio, uz reči: „Sve je puno“. Ipak, starac na terasi ga je očinski pogledao i rekao putniku namerniku da dođe i da će „već nešto potražiti“. - Smestili su me u predivan apartman u staroj kući i tada mi je laknulo - seća se Miletić. - Šta više, ljubazni starac me je ponudio večerom - usoljenom ribom i vinom, što sam prvo hteo da odbijem, jer nisam imao novca, ali me je gotovo na silu smestio za trpezu. A vino... to nije bilo obično vino, već nektar. Ništa slično u životu nisam okusio. Kada sam mu udelio kompliment, krenuo je, za mene šokantan deo priče. - E, sine, ja sam pre rata čak trgovao vinom sa Srbijom i Beogradom - sa setom je počeo pripovedanje čika Ante Nobilo.- Imao sam vinograde na Pelješcu, a srpski trgovci su bili toliko zadovoljni kvalitetom vina, da su mi do podruma i vinograda sproveli jedan železnički kolosek, da bismo lakše tovarili burad. Naš gost je bio zaprepašćen. Kao da se nebo otvorilo, jer se setio pradedinih i dedinih priča, za koje je mislio da su „lovačke“. - Kada sam bio mali, o slavama sam slušao priče pradede Vladislava i dede Radoša koji su bili vinarski trgovci. Po pradedi i ja nosim ime. Tada sam mislio da su malo „prepumpali“ priče, jer nisam verovao da su u tako davno doba bili u stanju da sprovedu železnički kolosek do vinograda na Pelješcu u znak poštovanja prema dalmatinskom trgovcu i njegovom vinu. Vladislav je obazrivo preneo svom sagovorniku priču koju mu je deda ispričao i čika Ante Nobilo se našao u čudu kao i naš junak. Obojica su sa nevericom zaključili da su njihove porodične, trgovačke veze bile izuzetno jake, sve dok ih nije odvojio Drugi svetski rat. - Stari vinogradar je toliko bio oduševljen, da me je zadržao nekoliko dana, a zatim je insistirao da odemo zajedno na misu - seća se Miletić. - Rekao mi je: „Znam da si pravoslavac, ali moram da te upoznam sa župnikom, on je mnogo dobar čovek.“ Tako smo obnovili prijateljstvo koje su naši dedovi nekada davno zapečatili uz silno međusobno poštovanje. Danas stari, predratni vinski trgovci uveliko čuvaju nebeske vinograde. Našem sagovorniku se samo nasmeši brk kada zna da oni negde gore, zvonko nazdravljaju nektarom koji on i danas pamti. Vladislav Miletić

Nastavak na Večernje novosti...