Izvor: Politika, 06.Feb.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kokos-kiflice na „Gazeli”
Koji li je vrag mene, vikend vozača, naterao da prelazim „Gazelu” radnim danom, i to usred pripreme za popravkunaprslog čeličnog luka glavnog nosača. A, da! Tetka-Miljine novobeogradske kiflice s kokosom! Poručila mi da ih je izvadila iz rerne te da što pre dođem i ponesem dečici, dok su još tople. Oblačim se, trčim: sve bih učinio za svoju dečicu! A da se domognem tetka-Miljinih kokos-kiflica, ako treba, i na kolenima bih prešao na onu stranu Save, kamoli autom usred jednog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << običnog ponedeljka! Tako su omamljujuće, lekovite, čudotvorne... Život spasavaju!
Spakovao sam sendvič, flašicu „knjaza” od pola litre, startovao „jugića”, krenuo u neizvesnost... I vrlo brzo se uverio da sam načisto omanuo sa zalihama hrane i vode, što se desilo i Kolumbu na putešestviju davne 1492. godine. Kristifor nije mogao ni da pretpostavi da je okean toliko veliki, a ja nisam mogao ni da sanjam da ću baš ceo ponedeljak provesti u koloni na autoputu!
Do Novog Beograda, prošao sam glat – za rekordna dva i po sata!– i to na mangupsku foru. Mada su kolovozne trake bile zagušene, preforsirao sam „Gazelu” tako što sam se „zalepio” za auspuh kombija Hitne pomoći koji je jurio ka blokovima da spase nekog posustalog sugrađanina. Dok su ostali učesnici u saobraćaju sklanjali četvorotočkaše da lekarska ekipa što pre prođe, uleteo sam „crvenom munjom” u kolotrag belog kombija i vozeći lukavo tik za njim spretno se domogao Bloka 28, pa upravo popravljenog lifta, sedmog sprata, tetka-Milje i željene slatke činije.
U povratku me napustila sreća. Kola Hitne pomoći ni od korova! Nikom da pozli! Nikog da povezu u Urgentni! Kao i stotine drugih putnika, i ja sam trubio onom ispred sebe. To, međutim, nije pomoglo da se micnemo sa „Gazele”. Počelo je da se smrkava, sendvič sam davno pojeo, „knjaza” i-haj-haj otkad popio, krenula su i creva da mi krče. Maltretirao me je miomiris kolačića što se širio iz zdele sa zadnjeg sedišta. Ali ni slučajno nisam hteo da pojedem neki, taman posla, makar crko. Držao sam se genetski nasleđene partizanske logike: izdržati kad je najteže. Da nisam jak i visokomoralan kao moj deda – sto puta mi je pričao kako je, iako mrtav gladan, odoleo da proba kajmak namenjen borcima – shvatio sam kad sam ulovio sopstveno okce u retrovizoru da oblaporno ždraka posudu pod folijom na sedištu. Odbrusio mi je najednom strogi unutrašnji glas – deda bi bio ponosan da zna! – što se pojavio ni od kuda poput političkog komesara: „Odbij! Slatkiši su dečiji! Zar da se tako brukaš pred precima, potomcima, narodom i drugovima!”
Stajali smo, stajali, stajali... i ukorenili se. Pustio sam i grane, vitke, jake, zelene. Da kolonija rečnih galebova na mojoj glavatoj krošnji ne bi svila gnezdo, izašao sam iz „jugića” da protegnem noge. Radnici krpe udarne rupe na mostu! Taksisti na haubi raspalili partijicu šaha. „Divlji” protiv „legalnih” vode 4,5 prema 3,5! Gospođa za volanom u susednoj traci plete džemper. Vrti igle, klot-frket, ovamo-onamo, al’ oćeš, đavola, umrsila vunicu! Čovek iza nje stao na gelender, preti da će da skoči u ambis. Dozlogrdilo mu, kaže, čekanje. Otrčah do kola...
– Čim su okusili tetka-Miljine novobeogradske kiflice s kokosom, deco moja, putari su za tili čas popunili kratere, „legalni” poveli protiv „divljih” 5,5 prema 4,5, pletilja se razmrsila i oplela ranflu i celu prednjicu. I najglavnije: onaj čovek nije skočio! Probao je jednu, pa drugu... A onda prešao na ovu stranu ograde – pričao sam pred spavanje zadivljenim klincima dok im se u ustima topila čarobna poslastica. Smazali su po sedam komada i samoinicijativno napisali domaći! A „poslednjim Mohikancem” na dnu činije – ma šta pomislio deda na nebesima – ja sam omastio brk, što mi je i te kako pomoglo da bez jeda završim tekst o prošlonedeljnom paklenom krkljancu na „Gazeli”.
Darko Kalezić
[objavljeno: 07/02/2010]
