Izvor: Politika, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko još danas živi od knjiga?
"Mi imamo Mekdonalds, Mekdonalds...", pevali su navijački horovi krajem osamdesetih. Zagrepčani, Splićani i ostali koji nas ne vole mogli su samo da nas mrze. Šta bi tek danas rekli? U međuvremenu smo dobili "Siti hol" i "Siti pasaž". Redovno odlazimo u "Amsterdam" i "Akapulko". Blejimo na "Blejvoču". Od dobrih vibracija tamo puca ispod kolena.
Pratimo modu. Ne propuštamo "Fešn selekšn". Mnogo smo "fensi". Radimo na sebi. Šetamo kućne ljubimce. Njihove bisere ostavljamo na trotoaru. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Podeliti, to nešto znači. Najuspešniji od nas su "rezidenti" Silikonske doline. Ko još nije stigao da ušpara za džip ili audi, dobio je "Metro". Ne običan, već onaj sa velikim M.
Imamo najveću sportsku halu. Najveći hram. I Kaluđericu. Imamo više kazina nego Donald Tramp. Više dnevnih novina nego London i Pariz zajedno. Više zvezda nego Los Anđeles. I to nije sve.
Bežanija i Čukarički su nam u superligi. Partizan nam briljira u Lav kupu. Zvezda, doduše, nikako da se vrati iz Barija. Avion im ne poleće zbog magle. Navijači su zakon. Niko nema takve. UEFA zna koliko para vrede.
Tranzicija jeste zakasnila u naš velegrad, ali zato sad ubrzano nadoknađuje propušteno. Ovo je "progrešn sešn parti". Dobrodošli! Budite "kul", stupite na "stejdž", uživajte u "iventu". "Čiliraćemo" kad svane. Ako se probudimo iz nesvesti.
Tragovi arhaične prošlosti brišu se u letu. Po kratkom postupku i bez razmišljanja. Mnogo smo bili zaostali. Nismo znali šta je prava žurka. Javila nam se dobitna kombinacija – strani di-džejevi i domaća hemija.
Mi smo "progresiv" ekipa. Menjamo i geografiju. Imena ulica i trgova. Parkovima i javnim prostorima nalazimo nove namene. Stare i zadimljene kafane pretvaramo u moderne picerije i butike. Nema sentimentalnosti. To je život. Borba. Prilagodi se, ili crkni. Globalizacija. Nismo je mi izmislili. Tehnologija briše sve pred sobom.
Seća li se još neko šuštanja vinilskih ploča? Nema potrebe. Diskovi su tako savršeno sterilni. Deca više ne znaju šta je bioskop. A zašto bi pa znala? Svašta vreba iz mraka, samo mogu da zastrane. Da završe u nekoj sekti. Isto je sa knjižarama. Kome to treba? Ko danas uopšte ima vremena za čitanje? Toliko prečih poslova ima. Kuvari, u redu, mora nešto da se jede. Čemu sve ostalo. Samo skuplja prašinu.
Znam jednog momka, Saša se zove, već godinama se zamajava tim knjigama. Skroz zastranio. Videh ga pre neki dan na Sajmu knjiga. Bio sam u prolazu, pa rekoh – ajde da svratim, da pojedem pravu leskovačku pljesku i kupim "Najkraći put do neizmerne sreće". Nestalo na trafikama, naš narod ceni duhovnost.
Tamo naleteh na njega. Stoji na štandu i smeška se mušterijama. Zavodi ih slatkorečivošću. Prodaje im pisanija nekog Kovača, Rackovića, Belčevića... "Mladi srpski pripovedači". Možeš misliti. Koga farba. "Moji su spermatozoidi brži od vaših crnih limuzina." Ma hajde! Ko kaže? Neki Spasojević. E, pa Spasojeviću, da je to tako, ne bi nam priraštaj bio u minusu. Ti si verovatno neki homoseksualac, a ni to ti nije dosta, nego provociraš pristojan svet.
Saša je fin mladić. Ali, nikako da se uozbilji. Studirao filozofiju, isprala mu mozak. Neumereno je čitao i eto šta mu se desilo. Odlepršao u oblake. Utuvio sebi te knjige u glavu i nikako da ga prođe. Dok su se drugi bavili ozbiljnim poslovima – švercovali iz Rumunije i Bugarske, prodavali benzin, izvozili heroin, on je bacao pare na objavljivanje knjiga. Sankcije, raspad, bombardovanje, on objavljuje Kortasara, Valjarevića, Lorigu... Nema hleba, on mesi kolače. U Francuskoj za to šalju na giljotinu. Srećom te smo mi Srbi tolerantan narod.
I preko kolača je, međutim, hteo pogaču. Upoznade nekog Rašu od dva metra koji objavljuje stripove i, ni pet, ni šest, nego rešiše da zajedno otvore knjižaru. Sve im je potaman, samo im knjižara fali. Tražiše prostor, obilaziše podrume i šupe, davaše oglase. Uzalud. Kad nešto nađu, traže im kaparu. Kad povere šta smeraju, gazde ni da čuju. Ali Saša tvrdoglav. Ne odustaje. Pomahnitao, kao da nije pri sebi. Na kraju prodade stan.
I iznajmiše prostor u Domu omladine. U četiri zida knjiga podigoše grad. Nadenuše mu ime Beopolis. Zaposliše još ljudi. Razni počeše da im dolaze. Uglavnom ovi sumnjivi, koji znaju sva slova azbuke, a razumeju i abecedu. Zapuštena deca koja čitaju stripove. Cvikeraši. Ko zna ko još sve ne.
Tu su se sretali, upoznavali, družili. Kao svrate na pet minuta, da kupe poklon za rođendan, ostanu dva sata. Gube vreme. Dođe ovaj, pa dođe onaj i onda to tako traje. Pretresaju eparhiju beogradsku. Pozdravi i poverljive informacije razmenjivali su tu bez carine. "Znaš ko je pitao za tebe?" "O, pa to su lepe vesti, prenesi moje pozdrave..." Dokon pop, štono se kaže, i jariće krsti.
Knjižara prežive, evo, skoro deset godina. Sam Bog će ga znati kako. Znam da Saša nije siguran. On je filozof, racionalno biće, suviše razmišlja. Pliva racionalnim kraulom, pa mu đavo kriv što u maloj ustajaloj bari pri svakom zaveslaju nailazi na virove. Obično tamo gde im se najmanje nada.
Ofucani Dom omladine konačno proletos dobi sredstva za renoviranje. Trebalo je da radovi počnu u junu, da se što više posla završi preko leta. Zgrada se zatvarala. Beopolis nije imao gde da se preseli. Malo preduzeće, ćelija srpskog ekonomskog preporoda, samo na vetrometini. Tek tu i tamo neki usamljeni novinarski krik. Ne u pet do 12, već u 12 i pet nađoše mu neki privremeni smeštaj.
Skućiše mu Beopolis pod ciradom, na 10 kvadrata, u drugom holu Doma omladine (ulaz iz Makedonske). Kao izbeglice u kolektivnom smeštaju. Došlo mi da zovem Divca. Ne znam ko drugi pomaže beskućnicima. A Sale je još veliki partizanovac. Zna sve pesme Partizanovog juga.
Ali, negde sam zaturio broj telefona. Rekoh, završiće se renoviranje očas posla, vratiće se izbeglice u svoj dom. Kad imam šta da vidim. Jesen dođe, majstori nisu ni zasukali rukave. Žalio se subjekt koji drži bilijar u holu Doma omladine. Renoviranje mu ne ide naruku, pa je presavio tabak. I suđenje kao suđenje – traje. A dok traje nema majstorisanja. Šta li će tek biti ako i subjekt koji ima tapiju na šank presavije tabak? Jer, šank je oltar ustanova kulture koje idu u korak sa vremenom. U nedostatku programa, mora od nečeg da se živi. Ko još danas živi od knjiga? Osim Saše...
[objavljeno: ]
