Izvor: Politika, 21.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klavirskom svirkom tvori med
Pijanista Miroslav Cupara, kažu stručnjaci, od klasične muzike nesvakidašnjim improvizacijama stvara genijalne džez varijacije
Nema toga ko u dečaštvu i ranoj mladosti nije želeo da bude neko drugi. Nekada sam želeo da imam oca koji bi mogao da mi kupi bicikl, a posle sam žalio što ga nisam poslušao i nastavio da sviram harmoniku. Živ bih se pojeo od ljubomore, kasnije, što su sve najlepše devojke bile okupljene oko nekog gitariste ili pijaniste, a nama netalentovanima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ostajalo da kosu namažemo briljantinom, stavimo blokeje na đonove i tako opremljeni krenemo u osvajanje devojačkih srdašaca. Kad ni to ne bi pomoglo, one blokeje na cipelama bi, posle konjskog kaskanja na ulici, dobrodošle za stepovanja na podijumu za igru, na nedeljnoj popodnevnoj igranci u našem malom mestu. Maštao sam da budem slavan muzičar, zbog koga svi otkidaju.
Džez i klasičnu muziku sam voleo onoliko koliko bi uspela da mi donese radosti. Ranije se to događalo na koncertima na Kolarcu ili u u Kelnu, kada bih zbog muziciranja pijaniste Bore Rokovića ostajao do zore u "Vimpi baru" u Hoe štrase.
Takva uzbuđenja sam prethodne dve godine, bar jednom mesečno kada sam išao da se kao nezaposlena osoba javim Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Gundulićevoj ulici, doživljavao i u Knez Miletinoj. Baš kod antikvarijata "Žamor" za zid neke zgrade bi me prikovali zvuci sa klavira koji su dopirali iz Baletske škole "Lujo Davičo". Nisam znao ni ko svira niti čija je to muzika, ali su tonovi kao vudu magija džarali po mojim osećanjima.
Tajnu sam otkrio pre nekoliko dana u piceriji "Orao", na uglu Bulevara despota Stefana i Cetinjske. Za mojim stolom je sedeo čovek, četrdesetih godina, koji je postao ono što je nekada nas stotinak hiljada mladih želelo da bude – pijanista Miroslav Cupara. On je taj koji mi je, svirajući kao korepetitor u baletskoj školi "Lujo Davičo", oduzimao dah na ulici i raspaljivao maštu, čak i u ovim mojim poznim godinama. Otkud se stvori, čoveče, u sred Beograda?
– Sve se to tako namesti, ništa nije slučajno. Rodio sam se u Novom Mestu 1963. godine. Otac oficir, penzionisani pukovnik, a majka je radila u VMA kao statističar na Odeljenju neuropsihijatrije. Muziku sam zavoleo zbog dede Josipa, vojnog muzičara, trubača. E, kad je već deda seme bacio, bilo je neizbežno da se nađem u nekoj muzičkoj školi. U Beograd smo se doselili 1968. godine. Posle sam pohađao Muzičku školu "Josip Slavenski" i počeo da sviram klavir – seća se Cupara tih dana.
Profesor Žika Jovanović je već svirao na klaviru džez i klasiku i počeo Cuparu baš tome da podučava. Ali, Miroslav je podučavao i samog sebe. Kaže da su kao deca nekako dobavili ploču Oskara Pitersona sa klavirskom svirkom nazvanu "Specijalno za moje prijatelje". Počelo je takmičenje među klincima – ko će bolje "skinuti" muziciranje Pitersona. Deca su poštenija od odraslih. S punim poštovanjem i divljenjem čestitali su Stanislavu Čižmeku, jer je bio najbolji među njima. Bio je uspešan i Stanko Jovanović, danas direktor Opere "Madlenijanum". Čižmek je, nažalost, kasnije tragično završio.
Miroslav Cupara je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti, u klasi profesorke Olivere Đurđević, naše najbolje čembalistkinje i pijanistkinje. Učestvovao je u mnogim muzičkim emisijama na televiziji i radiju, na koncertima i festivalima. Sarađuje sa poznatim baletskim pedagozima u Narodnom pozorištu.
– Predao sam se baletu, modernom baletu zato što se cela korepeticija zasniva na improvizaciji. To je ono – sviraš svaki put isto, ali uvek malo drugačije – objašnjava Cupara.
Ove godine snimio je ce-de album "Od Baha do Bregovića". Bregović je njegov idol odvajkada.
– Moj album je moja muzička prepiska sa Bregovićem, lični momenat, to su moje replike na njegove kompozicije. Album sam tako nazvao posle festivala u Sen Deniju, u Francuskoj, koji je bio posvećen Goranu Bregoviću – kaže pijanista Cupara.
Tek sada mi sve izgleda neverovatno, da jedan muzičar odaje tako visoko priznanje drugom. To više nije onaj moj dečački san, ovo je nešto više od sna. Nije onda čudno što Vojislav Simić, dirigent džez orkestra, govori da "Miroslav poseduje izvanrednu tehniku i osećaj za improvizaciju, koja mu omogućava da se slobodno prepusti imaginaciji i pretvori njegov muzički san u realnost, u briljantnu džez rapsodiju."
S kim ja to sedim u "Orlu"? Objašnjenje mi daje kroz kraći kritički prikaz prof. Vlastimir Trajković, šef katedre za kompoziciju i orkestraciju FMU u Beogradu: "Genijalan entuzijazam i profesionalna sposobnost zajedno sa istinskim umetničkim osećajem za istorijske stilove popularne muzike i džeza su osobine koje krase mladog beogradskog pijanistu M. Cuparu u njegovim vizijama najpopularnijih hitova Džordža Geršvina". O, tu će mi pomoći i prof. Konstantin Babić da vidim, s kim ja to imam čast da ćaskam. "Miroslav Cupara je kao pčelica radilica. Muzicira i stvara med na svoj način – hitro, duhovito i maštovito. On luta i lovi ideje po muzičkom kosmosu", ocenjuje prof. Babić album "Od Baha do Bregovića".
A onaj, onaj što ga zna još iz vremena kratkih pantalonica, prof. Žika Jovanović, šta kaže, šta kaže? "Slušajte pažljivo lepi klavirski ton, fraziranje i nijansiranje. To sasvim sigurno nećete imati prilike da čujete kod bilo kog našeg pijaniste, pa čak i u svetu ih nema takvih, meni poznatih", zapisao je magistar Jovanović.
E, pa ljudi, posle Iva Pogorelića, Kemala Gekića i ostalih naših vrhunskih pijanista, evo nama i Miroslava Cupare koji nam pruža radost džez muzikom prožetom elementima klasične tradicije.
Čekaj, Miroslave, pre nego što se pozdravimo da te još nešto priupitam. A gde je ono, žena mi je dala najveću podršku...
– Joj, pa to je glavna stvar. Čini mi se da ništa ne bih postigao da nije bilo moje Ljiljane, ona je moja lokomotiva koja vuče stalno napred. Ma, ne, ona podupire tri ćoška u našoj kući – uverljiv je pijanista i autor još jednog ce-dea nazvanog "Pieces of a Dream". To su varijacije za klavir od dobro poznatih melodija Džordža Geršvina.
I, zamislite, takav maštar, takav muzičar, takav genijalac, kaže da bi sve dao za jednu dobru partiju stonog tenisa. Ništa na ovom svetu ne može da bude savršeno niti da pobegne od – čoveka.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 21.07.2006.]
