Izvor: Politika, 02.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kiklopske tržnice
Bio sam se, bogami, ozbiljno zamislio hoće li za ovim trapavim vremenima ostati Beogradu i nekim budućim Beograđanima išta vredno i veliko, da nas po tome pamte i sude o nama?! Silno sam se zabrinuo da nas istorija ne prećuti, a pred nosom mi tolike „veličanstvene” zadužbine, koje će ne samo sećati na nas, već i činiti da nas često pominju u besedama tipa: „Pa da li su ti ljudi bili blesavi...?!”
Da, da, vidim da i vi ozarena lica naslućujete da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč o: hiper-giga-mega-ultra-super-ekstra-hipermarketima, tržnim centrima i, naravno, „Hilandaru” svih veletrgovina – „šoping molovima” (još ne postoji smisaoni prevod na srpski jezik).
Što su nekada bile crkve pokajnice i veliki legati, danas su, gorepomenute, neimarske burleske. Da se priča i prepričava šta je sve Beograd ćutke otrpeo...
Niču pesničkom progresijom: „Gde god nađeš zgodno mesto, šoping-mol posadi, šoping-mol je blagorodan, pa će da nagradi...!” Rečju, ako nije zgrada, onda je tržni centar. Ako nije tržni centar, onda je zgrada. U najgorem slučaju, u pitanju je mutant oba, takozvani poslovno-stambeni objekt?! Trave je ostalo još samo u sećanjima i eventualno onim čudnim smotuljcima koje omladina običaji da puši. Mada ne mislim baš na nju, pominjem je, jer neki podaci vele da je trenutno u Beogradu ima daleko više od one mirisne, parkovske trave. Podaci su, naravno, preuzeti iz izveštaja policije, ne iz „Gradskog zelenila”.
Elem, nisam ja nešto izričito protiv tih megalomanskih tržnica, ukoliko se zna bar nekakav red.
Ovako, verujem da je samo pitanje dana, dozvola se više ne dovodi u pitanje, kada će nasred Kalemegdana nići kakav „šoping-mol”. Onol`ka tvrđava zvrji prazna, a još toliko čuvenih robnih marki vapi za malo poslovnog prostora, pa da se predstavi Beogradu. Grehota je da uz crkvu Ružicu nema ni minimalnog tržnog centra. Prizemlje, spratić, sto-dvesta lokala, malo brze hrane... Kol`ko da hodočasnici ostave tu, što ne ostave na ikoni.
Koliko god bio nakrivo nasađen, po ovom pitanju ne mogu da osporim suštinski argument za kojim horski posežu na svečanim otvaranjima mamutsko-kiklopskih trgovina: „Dovodimo svet u Beograd! Vodimo Beograd u svet!” Poštujem! S obzirom na to da smo do njihovih otvaranja živeli po drveću, a oni dovitljiviji po pećinama, prija taj civilizacijski pomak, koji su nam omogućili. Barem više ne moramo da lovimo za hranu, ako ništa drugo.
No, dosta šale. Nije šala, međutim, da zaista ima neke neobjašnjive privlačnosti u tim instant, rogobatnim građevinama. Mame nas, valjda, zaslepljujuća svetla, kao muve. Vazda je gužva, kao da ljudi kuće nemaju. Ili su se to izgubili, pa danima lutaju tražeći izlaz?!
I sam način kupovine je nekako hipnotično-ritualan. Valjda se čoveku učini da je ništavan u odnosu na toliki prostor i da kolica nikada nisu dovoljno puna, pa trpa, tovari... kao da sutra ne postoji.
Pa tek red pred kasom, kao pred čistilištem. Unezvereni pogledi šamaraju potovarene artikle i presabiraju se po ko zna koji put.
Jeres je vratiti višak i nepotrebno da ljudi ne pomisle kako niste dorasli kupovini u hipermarketu. Da kao ličnost niste odmakli dalje od lokalnih piljara, u preuređenim garažama. Priznajte svoj greh kad stanete pred kasu i ljubazna gospođa će vam zabiti iglu u venu i istočiti litar krvi, kao kauciju. Svet vam je bačen pred noge, a vi se još čvrsto držite za zavičajnu granu, ccc...
Sve u svemu, kudio ih ja, ili ne, predimenzionirani trgovinski objekti su ušli u našu svakodnevicu i uzmaći neće. Nameračili su se da traju, da svedoče...
Ja im evo mašem u pozdrav sa svog drveta. Iz guste krošnje, koju još nisu nadvisili. Šta ću, razmazili su me lokalni trgovci i stari STR-i, pa sam svikao da s vrata čujem: „Dobro jutro komšija! Kako ste? Kako su vaši?”
Istorijo, izvini, ali kad dođeš do mene, ne prevlači onaj piskutavi čitač cene...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 03/02/2008]
