Izvor: Politika, 15.Mar.2010, 12:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kar šou
Naoštrio se ja da posetim sajam automobila, što rekli organizatori – „kar šou”! Na izložbi četvorotočkaša poslednje generacije izabraću šta ću jednom voziti, kad naš „jugić”, daleko bilo, zauvek stane i pošto prođe ekonomska kriza, uđemo u EU i krkne me neka ozbiljna lova. Treba spremno dočekati taj važan životni momenat!
– Ehej, čoveče, prizemlji se! Tebe je baš nešto žestoko ošajdarilo po glavi! Pa ta izložba i nije postavljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za gologuzane koji kao ti žive od prosečne plate. Bolje nemoj da ideš, samo ćeš džabe da pariš oči. Posle ja treba da te vadim iz depresije! – supruga mi uspostavlja dijagnozu.
Ih, drži mi predavanje o kolima, a nema ni vozačku dozvolu!
Što jes – jes, „jugić” sve češće zastajkuje, kriza ne prolazi, EU se migolji kao fatamorgana, a ozbiljna lova nikako da me krkne. Za sada me u glavu krknule samo priče: neprestano s komšom Cakijem drobim o konjskim snagama, prednjim vučama, zadnjim gurkama, opakom dizajnu, metalik boji, „a-be-es” kočnicama i „er begovima”. Nekoliko dana pre početka sajamske fešte izlazi nam i pena na usta. Zajapureni, stavljamo pod lupu najnovija dostignuća svetske auto-industrije.
„Pretresamo” i najmanji šraf pod italijanskim, nemačkim i japanskim haubama i, poput prekaljenih probnih vozača i poznavalaca prilika na globalnom tržištu, delimo komplimente i mane vodećim proizvođačima. Ocenjujemo kvalitet!
Kao pravi stručnjaci, dok razmatramo uzroke pada prodaje južnokorejskih modela u Severnoj Americi, ne dangubimo. Pokušavamo da pokrenemo moju „crvenu munju”. Njegovog „plavog groma” nismo ni uspeli da startujemo. Ispao mu motor kad smo ga palili na gurku.
Vrtim ključ u kontakt bravi, a Caki prebira po kablovima.
– Otišo ti akumulator! Trči kupi kod „Auto-Toze”, daje robu na šest rata! – dovikuje mi komšija. Trčim na ćoše, popunjavam čekove. Mislio sam da posle jadnih i bednih devedesetih više nikad neću ispisivati gomilu čekova, ali eto, više ne mislim...
Opet „jugić” ćuti.
– Pa ti bre nemaš ni kapi benzina! – ljuti se Caki na mene.
– Nemoguće! Idem da kupim pet litara. Je l’ nam dosta do Sajma i nazad? – tražim po garaži zarđali kanister. Mislio sam da više nikad neću da idem s kanisterom po gorivo. Ali, eto...
Trećeg dana velike izložbe, u sredu 10. marta 2010. godine, kako su zapisala deca u porodičnom dnevniku, komšija Mihailo – Caki Petrović i ja uspeli smo da kresnemo „crvenu munju”. Okruženi belim dimom, čestitali smo jedan drugom, oduševljeni kao braća Rajt, i dok je motor kašljao, pućkao i pucao, napustili smo dvorište i „poleteli” u grad.
– Dobar je. Odličan! Ne raspada se! Jedino što troši ko avion... – izrekao je tom prilikom Caki istorijsku misao što je kasnije takođe zabeleženo u porodičnoj knjizi, u odeljku „Komšijski biseri”.
Stigli smo do vrha Takovske i tu aterirali. Ni makac. Dva-tri sata parili smo oči džipovima i limuzinama koji su sevali pokraj nas. Saobraćaj na beogradskim ulicama je, izuzimajući pokoji preživeli primerak „Zastavinih” oldtajmera, istinski „kar šou”!
– Je l’ se sećaš kad smo 1990. iz šešira izvukli tvoje ime. Bio si peti, a ja šesti od nas dvadeset četvoro udruženih da bez kamate kupimo „jugiće”... – zalupio je Caki haubu.
– Čim smo preuzeli kola, krenula je inflacija, a oni s kraja spiska jedva su se dokopali svojih vozila. Danas je sve drugačije. Banke se utrkuju s „nečuveno povoljnim kreditima”... Ma samo da se ne ponovi ono vreme kad se auto kupovao „u lancu”. Ali, eto, sudeći po vetrovima... – gurnuo sam „crvenu munju” nizbrdo.
Caki i ja smo uskočili u trku, a sila teže spustila nas je do dna Takovske pa dalje sve do Vilinih voda kod majstor-Pece koji mi je „za krša”, bezobraznik, ponudio 150 evrića, „đuture, za delove”. Naravno da nisam pristao! Srediću sam te sitne kvarove! Pržiće opet „munja” drumom! Ma ne pada mi na pamet da javnim prevozom idem na „kar šou”!
Darko Kalezić
[objavljeno: 14/03/2010.]
