Izvor: Politika, 24.Feb.2011, 11:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Kapital” u koricama zanata pred nestajanjem
U knjigovezačkoj radnji „Stefanović” već 75 godina od zuba vremena spasavaju stare i nove knjige, komplete novina, zbornike službenih dokumenata...
Nemojte dotrajale strane da lepite selotejpom, to je smrt za knjigu – kad skinete traku, ona „povuče” slova za sobom – savetuje Đorđe Stefanović sredovečnu sugrađanku koja je donela kuvar na „popravku”. U knjigovezačkoj radnji u Svetogorskoj ulici Stefanović, kojem su njegovi Bulbulderci odmalena nadenuli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doživotni nadimak Bata, propisuje „terapiju” za pogoršano „zdravstveno stanje” knjige.
– Moraćemo da otkinemo stranicu po stranicu, pa da obrežemo listove i napravimo povez – nabraja i daje kuvar Milanki Veljković, svojoj „desnoj ruci”, koja utvrđuje „ekspertizu”.
– Kada štampaju knjige u velikom tiražu, izdavači često zakidaju na materijalu. Evo, ovde nema trakice između listova i korica – pojašnjava Milanka.
I tako već 45 godina tandem Stefanović – Veljković u verovatno najstarijoj prestoničkoj knjigovezačkoj radnji koja postoji i danas povezuje stranice koje ispisuju drugi. Bilo da je reč o najnovijim diplomskim radovima „studenata bolonjaca”, ili bečkom izdanju Vukove zbirke srpskih narodnih pesama iz 1862. godine, postupak je isti.
Ako ima oštećenih listova, ispravljaju se i krpe, pa se kaširaju odnosno „peglaju” između dva komada „masne” hartije. Potom se na „šnajd” mašini stranice obrežu da bi se ujednačile i pripremile za koričenje. Knjiga se stavlja u stegu i premazuje lepkom na mestu poveza, na koje se potom stavlja „tul”, platno koje drži strane na okupu. Pre nego što na spravi zvanoj „deklišer” počne krojenje korica, postavlja se „kapital”, trakica koja stoji između njih i „tula”. Poslednja faza je štampanje zlatotiska na koricama.
Za razliku od savremenih čuda tehnike koja funkcionišu na dugme, u „Stefanoviću” koriste mašine stare više od veka, koje su po vremešnosti „prešišale” i radnju koju je pre „samo” 75 godina osnovao Batin otac Stevan.
– On je dugo bio u „bulevaru”, preko puta „Madere”, gde je posle rata zapošljavao 18 radnika na 16 mašina. Nove vlasti uzele su mu devet naprava i naložile mu da se iseli, pa je 1952. radnju preselio u Svetogorsku, tadašnju Lole Ribara – navodi dok pokazuje tri uramljene diplome kojima su državne komisije ozvaničile zanatsko majstorstvo članova knjigovezačke porodice Stefanović: Stevana, Batinog strica Borivoja i Đorđa odnosno Bate. Prva je izdata u Kraljevini Jugoslaviji, druga u „Fenereji”, a treća u SFRJ.
Kada je otac preselio mašine u Svetogorsku, Bata je bio trogodišnjak. Sedam godina kasnije, Đorđe je povezao svoju prvu knjigu. Od svoje petnaeste, neprestano je od oca pekao zanat, a vremenom je stekao majstorsko zvanje i nasledio poziv. Od 1966. pomaže mu Milanka, sa kojom mu je, posle toliko decenija saradnje, pogled dovoljan za dogovor. Njih dvoje dosad su od propasti spasli gomile kompleta službenih listova i glasnika, sabranih novinskih izdanja dnevnika i periodike još od pre Prvog svetskog rata, izanđalih knjiga iz bibliotečkih fondova... Kada su funkcionisale društvene firme, Bata je za njih koričio po nekoliko stotina elaborata mesečno. Olovne logotipe preduzeća koje je utiskivao na dokumenta sačuvao je i danas, zajedno sa slovima, u podrumu radnje u kojem kao da je vreme stalo, na šta ukazuje i kalendar iz 1994. godine na zidu.
– Deca mi imaju druga interesovanja, ali moji unuci pomalo lepkaju knjige, kao njihov deda u tim godinama. Želim da ih naučim ovom zanatu. Nas knjigovezaca je sve manje, pitanje je dana kad ćemo svi zatvoriti radnje. Zato bih bio spreman, ako bi se neko zainteresovao za ovaj posao, da ga obučim, pa da mu ustupim mašine da radi na njima kad se povučem – objašnjava Bata, a onda podiže sa stola knjigu na koju tek što je postavljen „tul”. Da bi pokazao konačni efekat, hvata je za nekoliko listova s kraja i podiže je uvis. Teži deo knjige ostaje u vazduhu, njiše se tamo-amo, levo i desno. Nema boga da se otkači, naprotiv – drži se žilavo, baš kao preostali beogradski knjigovesci.
Dimitrije Bukvić
objavljeno: 24.02.2011
