Izvor: Politika, 04.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao u jednoj kući
Imali smo svog lekara, advokata, arhitektu, svoj bend. Živelo se slično kao u Maloj Kini u Njujorku, kazuje slikar Uroš Đurić
Suštinski je vezan za dva kraja. Familija po majci bila je trgovačkog kova, živeli su tamo gde i ostali ljudi preduzetničkog duha toga doba – na Dorćolu. Do dvadesete godine, život mu se odvijao na relaciji Dorćol – Neimar. Preciznije, između Dositejeve i Mutapove, gde je stanovao.
Uroš Đurić, akademski slikar, magistar Fakulteta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << likovnih umetnosti, široj javnosti je poznat po liku anđela iz poznatog filmskog ostvarenja "Mi nismo anđeli", dok je na andergraund sceni dugo važio za neizostavnu pojavu noćnih klupskih dešavanja.
Čovek koji, pored klasičnih slikarskih tehnika, radi i instalacije, glumi, skuplja ploče, za devizu ima rečenicu "novac nije jedino merilo uspeha". Bez preterivanja, može da se označi i kao jedan od zaštitnih likova Beograda.
Oduvek mu se dopadao venac ulica koje objedinjava autobuska linija "dvadesetčetvorka". To je jedini autobus, kako primećuje, čija putanja počinje i završava se u širem centru grada. Uroš poznaje svako njeno stajalište.
Nevidljivi ljudi
Sada nije na Vračaru, ali ne zaobilazi Mutapovu ulicu.
– Ceo život, donedavno, odvijao mi se u toj ulici. Ona zahvata potes, tačnije, spaja Hram Svetog Save i Vračarski plato sa Kalenić pijacom. Odrastao sam u delu koji je bliži Hramu, gde sam poznavao svakog ko je tu stanovao. U ulici se živelo kao u jednoj velikoj kući. Čuveni internista, profesor Drecun, lečio je sve u ulici. Imali smo i svog advokata, lekara, bankara, arhitektu, dva slikara, svoj bend, sve u jednoj ulici. Bilo je živo. Živelo se kao u filmovima koji prikazuju Njujork, u krajevima kao što su Mala Kina, Mala Italija, što se danas, nažalost, gubi. Mutapova je počela da se menja sa izgradnjom prve zgradetine. Pošto je postala ekskluzivna lokacija za gradnju, nemilosrdno se ruše stare porodične kuće da bi se izgradile višespratnice. Čak je donesen i zakon koji takve radnje stimuliše. Stari vlasnici su primorani da prodaju, zato što ne mogu da plaćaju visoke poreze. Mutapova menja svoj izgled i socijalnu strukturu. Prva kuća, u broju petnaest izgrađena je mimo građevinske regulative. Odatle je sve krenulo. Doselili su se ljudi koji su potpuno promenili način življenja. Od intimne, gotovo porodične atmosfere do potpune hladnoće u odnosima. Prvi put se desilo da do mene stanuje neko koga ne poznajem. Koga ne vidim. Reč je o ljudima koji u svoje kuće ulaze direktno iz garaže. Nevidljivi ljudi. Jedini sa kojima smo se upoznali jesu njihovi čuvari. Njihova privatna policija. Takvi su sa sobom doneli novi stil. Potpuno otuđenje. Iskrivljeno shvatanje privatnosti. Verovatno, iz razloga što se radi o onima koji imetak nisu sticali u otvorenoj tržišnoj utakmici, već isključivo kroz monopolističko delovanje – govori Đurić.
On je shvatanja da postoji problem celokupne društvene orijentacije koji se reflektuje na gradski život, u mnogo čemu određujući modele ponašanja.
– Beograd je krenuo 1918. godine kao grad sa devetsto hiljada stanovnika, sada je dogurao do dva miliona. Svugde je to fenomen. I u drugim svetskim metropolama veliki je protok, migracija. Nemam problem sa naseljavanjem Beograda. Svi smo mi pomalo deca nekih dođoša. Ali, ono što mi smeta jeste da, za razliku od pre 15 godina, u ovom trenutku grad ne uspeva da servisira potrebe stanovništva. Ono što najčešće viđam po Beogradu jesu dezorijentisani ljudi svih generacija. A kod političke i finansijske elite, nedostatak želje za uspostavljanjem jasnih kriterijuma u društvu. U tom haosu, rasulu leži njihova snaga i moć – uviđa slikar.
Đurić dodaje da gradske vlasti rade ono što je nužno.
– U tome ne vidim nikakve spektakularne stvari. U radu aktuelne gradske vlasti ima dosta licemerja. Ne može se stalno pozivati na stara vremena, koja su u mnogo čemu neuporediva. Razumem da su u pitanju procesi i da su oni potrebni kako bi se dogodile mnoge promene. Samo što neke stvari mogu da se završe odmah, a procesi služe kao izgovori. Najmanje je urađeno u kulturi, to je vrlo traumatično polje, čak i onaj status koji je ona imala u društvu do 2000. godine je uništen. Kulturna politika je izrazito stranačka – podvlači umetnik.
Beograd jesu splavovi
Rizikujući da se zameri umetnicima klasične muzike, smatra da izgradnja nove Opere u ovom trenutku nije prioritet. Prvenstvo daje savremenoj umetničkoj praksi.
– Voleo bih da znam, inače, koji su dometi srpske opere. Moramo da se suočimo sa činjenicama da je opera umetnost koja ne postoji kao deo savremene umetničke tradicije. Opera se ne razvija poslednjih sto godina. Sve što je rečeno bilo je u 18, 19. i početkom 20. veka. Poslednja stvar za koju bi trebalo dati novac u ovom trenutku u zemlji Srbiji je zgrada nove Opere. Za mene bi savremena umetnička praksa bila prioritet. U sadašnjem trenutku, u internacionalnim okvirima, nju najbolje predstavljaju dramaturzi i likovni stvaraoci. Oni su najprisutniji u svetu, a da li je poznato da većina njih nema nikakve uslove za rad. Njima treba da se obezbedi ozbiljan prostor, i to u centru grada – zalaže se Đurić, za koga je zgrada BIGZ-a, koju je projektovao Brašovan, izuzetna. U jednom delu, on je saglasan sa tvrdnjom da je Beograd zadržao konture velegrada. Međutim, nota populističkog načina zabave prisutnija je nego ikada.
– Ta ruralna premisa je mojoj generaciji, početkom devedesetih, bila zanimljiva sa distance. Viđali smo je u siromašnijim sredinama Meksika ili Istanbula. Nažalost, usled velikog osiromašenja, materijalnog, još tragičnije duhovnog, moralnog, obrazovnog, danas smo bliži tome. Beograd jesu splavovi – konstatuje Uroš Đurić.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 04.12.2006.]
