Izvor: Večernje novosti, 29.Apr.2015, 12:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako se (pre)kalio čelik

NEKADA nedostižno zvuči reč pravda, u koju se na ovom podneblju mnogi uzdaju. Njenim putem je išao naš sagovornik, Dušan Stojiljković, koji je danas uveliko zagazio u desetu deceniju života. Za "Beogradske priče" pripoveda istoriju svoje pravdoljubivosti i žrtava koje je za nju podneo. Kada su ga, pre Drugog svetskog rata, uveli u SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) bio je dečko koji je shvatio da je ono "SK" na početku skraćenice bilo "Sportski klub". Potom se identifikovao >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << sa stavovima s kojima se ovaj predratni pokret poistovetio. Živeo je u Nišu do 1937, gde je izbačen iz gimnazije kao mladi komunista, a zatim je bio u Beogradu, gde je prošao isti put u dve gimnazije, da bi konačno završio Treću, tokom rata. Smrt fašizmu - DOK je trajao Drugi svetski rat izvršavali smo naloge SKOJ. Rasturali smo letke, pisali na fasadama "Smrt fašizmu" - kaže Stojiljković za "Beogradske priče". - Napravili smo kiks zato što smo se pre rata okupljali u Topčideru, a iz tih redova komunističke omladine Specijalna policija regrutovala je tri špijuna koja su nas ocinkarila. Kada je počeo rat, bio sam uhapšen 1942. godine. Nekako me je izvukao stric Dušan Baštić, koji je bio ugledan čovek, a u Prvom ratu je sa srpskom vojskom prešao Albaniju. Ipak, zapamtio sam "gadne batinaše" iz zatvora srpske Specijalne policije. Stojiljković nastavlja rad za mlade skojevce i održava veze sa Kosmajskim i Šumadijskim partizanskim odredom. - Opet me hapse 1943, zato što sam skrivao tajnu o delanju potonjeg akademika Mihajla Markovića. Spasao sam mu život ne govoreći islednicima njegovo ilegalno ime, koje sam znao. Tada sam dospeo u logor na Banjici. Zatvorenici su bili podeljeni u tri kategorije. Meni je zapalo da budem "rokovac". To su bili osuđenici na godinu dana prisilnog rada, drugi su po potrebi dopunjavali ovu grupu, a treći su bili osuđenici na duže vremenske kazne, a mi smo ih zvali "mrtvaci na odsustvu". Najviše ih je stradalo iz te, poslednje kategorije, mada je žrtava bilo iz sve tri grupe. Banjički logor je zvanično rasformiran početkom oktobra 1944, pre ulaska oslobodilaca, a naš sagovornik se našao u jednom od četiri transporta koji ga je, samo nekoliko meseci pre toga odveo u zloglasni Mauthauzen. - U tom jezivom nacističkom gubilištu bio sam do 5. maja 1945. i oslobođenja. Tamo sam bio žrtva "eksperimenata na živo". Mučili su me kao pravo zamorče. Kako je logor bio oslobođen, tako sam još pet meseci morao da ostanem u bolničkoj postelji, a srećom, u Nemačkoj je bio sjajan lekar dr Žarko Pogaraš, koji je mnoge spasao u svojoj bolnici. Među njima bio sam i ja, posle svih muka i eksperimenata na kojima sam im bio "pokusni kunić", dok sam patio od tifusa. Povratak kući IZMUČENI čovek vratio se kući, ali vlast ga je dočekala "na nož", ali, kako i sam govori "nikad nisam saznao zašto". - Ljude koji su preživeli pakao logora, Udba je već uzela za sebe i oni su bili na njihovim položajima. A tada se znalo: Ako ti Udba ne da "naforu i pričest da si komunista, ne brojiš se više nikome". Mnogi koji su preživeli pakao zarobljeništva bili su sumnjivi novim vlastima, zbog eventualne kolaboracije dok su bili u zatočeništvu, i bili smo pod lupom. Mene su izbacili iz stana i odveli u miliciju gde su me ponovo tukli, da bi na kraju kazali kako "sam imao loše držanje pred klasnim neprijateljem". Da bi sve bilo sunovratno po našeg sagovornika, on se seća kako su posleratni policajci tukli jednog njegovog druga, koji je prošao sličnu golgotu u Mauthauzenu, i kako je ovaj, pritisnut batinama, pomenuo kako Stojiljkoviću nije priznat predratni skojevski staž. Tada sumanuti sled događaja počinje svoj zlokobni tok iz početka. Jedini logor koji nije "probao", bio je Goli otok, a sada ga je i on čekao. - Tamo sam proveo 18 meseci. Mi smo znali, kao bivši komunisti, da će nas tamo dočekati - bivše ustaše. Njih su doveli da nas mlate, ali sam tamo već bio dovoljno pametan da ne govorim kako sam član bilo kakve organizacije. Tada sam ćutao. Dugo. Potom je naš sagovornik prošao još mnogobrojne burne životne događaje, ali je morao da dela kako "drugovi" kažu, a ne u skladu sa njegovim duhovnim i pravdoljubivim opredeljenjem, čemu je decenijama pre toga bio sklon. Usledile su dve radne akcije, "Šamac - Sarajevo" i "Posavski kanali", gde je stekao značku udarnika, uspeo je da okonča četiri veoma uspešne godine studija na Medicinskom fakultetu, ali je morao da ga napusti, a karijeru je okončao kao priznati književni prevodilac. - Rehabilitovan sam 1967. godine. Kada me pitate šta me je spaslo, to je bila odluka da odem u penziju, onda kada sam je zaslužio. Moju suprugu je razorila bolest, jer se stalno plašila da ćemo, pre ili kasnije, da ostanemo bez hleba. Stojiljković, čovek od 90 godina, ima samo jednu vizit-kartu, koju nam daruje. Na njoj piše: "Dušan St. Stojiljković, izdajnik Udbe za Srbiju". Specijalna policija ŠEF Antikomunističkog odseka specijalne policije tokom rata bio je Boško Bećarević. Čak i naš sagovornik priznaje da je to bio vrlo sposoban policajac, koji se razumeo u svoj posao. - Kada me je pitao zašto sam komunista, odgovorio sam mu: "Zato što su komunisti dobri drugovi." Ustao je i krenuo da me udari, ali ga je neko sprečio, i još ne znam čija je to bila intervencija, koja mi je spasla život. Ipak, Bećarević me je odredio u grupu za likvidaciju. Moj stric Dušan Vasić bio je starešina Saborne crkve. O njemu je Bećarević posle govorio: "Ne znam šta je tom zaludnom popu, da se zauzima za lice koje će na streljanje." Dorćolska deca U doba kada su nacisti napali SSSR, jedan deo nemačkih trupa bio je transportovan iz Grčke kroz Beograd sa namerom da ih prebace na Istočni front. Tada je jedna grupa oficira i podoficira iskočila iz voza, dok je prelazio Stari savski most, i sakrili su se u lagumima podno Kalemegdana. Bilo ih je sedam ili osam, a pronašla ih je grupa dece sa Dorćola. Mesec dana kasnije, skojevska organizacija je saznala za ovu grupu i preko Franje Volfa, koji je bio polunemac-polujevrej stupila je u kontakt s njima, jer je on znao nemački jezik. Nemački vojnici nisu bili komunistički opredeljeni, ali su poželeli da se obrate nekom partizanskom odredu, budući da su vremenom postali antifašisti. Tada je Nebojša Longinović u stanu svog zarobljenog ujaka na Crvenom krstu smestio trojicu od njih.,Uspomena na palog druga Naš sagovornik kaže da su njegovi partijski drugovi zabeležili kako su se Nemci posle obreli u partizanskim odredima, da je izvesni Oto Bojster bio iz Libeka i da se srčano borio, baš kao i njegov zemljak Oto Šen. - I danas se pitam šta je sa tom dorćolskom decom - kaže Dušan Stojisavljević.

Nastavak na Večernje novosti...