Izvor: Politika, 05.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad vasiona zaćuti
Još nam ne ide u glavu zbog čega su pčele tako male, ako je već "medovača" ovako dobra...
Njome se krsti, zaklinje, nazdravlja... blagosilja i kune. Smerni su uz nju progledali, a poročni obnevideli. Nevernici su u njoj videli Boga, pravovernici – samog đavola. Ali je se nije odrekao niko. Niti je bilo, niti će za trajanja sveta biti milije jeresi od nje. Nema doma u kojem nije konačila, a opet je beskućnica. Rakija! Šta god da se o njoj priča – istina je. Šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << god da se o njoj priča – laž je. Briga nju za to...
Evo, sad se skrasila u dvadesetak prijatnih kvadrata starogradske strmine. Na tri koraka naniže Dobračinom ulicom. Razvode mirisi ko skele, niz maglu. Pravo pred tablu: "Rakia bar". Prva i zasad jedina "spomen-ploča" slavnom destilatu, u prestonom gradu. Njena prva znana adresa.
Začudo ni ambijent ni atmosfera nisu arhaični. Niotkud komatoznih "barskih mušica" iz psihodeličnih novela Čarlsa Bukovskog. Štaviše. Raskomotila se "radža" u klupskoj atmosferi i rok baladama. Svikla se očas posla na elitizam. Po onoj staroj: "Kad se opanak popapuči..." Zaklela bi se da nikada nije šepala uz: "Trepetljika trepetala", "Oj oraje, oraje"...
– To je upravo jedna od najvećih predrasuda protiv kojih se borim. Nije rakija samo lokanje iz flaše po haustorima – brecnu se Branko Bane Nešić na spočitavanja njegovoj mezimici. Stao je svim srcem, ovaj otresiti i prijatni tridesetogodišnjak u njenu zaštitu. Na istom bedemu i Lena Ivanović, njegova devojka i saborac. Zajedno gazduju. Zajedno zastupaju interes nemuštog pića.
– Našim rakijama, apsolutno po svemu, pripada isti pijedestal na kojem su viski i najbolji konjaci. Nezasluženo, ali prvenstveno našim nemarom, ona nije tamo. Ispravljanje te nepravde je moj motiv da se upustim u sve ovo. U rehabilitaciju njenog veličanstva – rakije – vrelo snage Banetovih ubeđenja je najverovatnije u zavidnoj "biblioteci" nad nama. Sada smo već u problemu. Ovo je ona prekretnica u razgovoru kada se argumenti moraju potkrepiti činjenicama, a na policama je ravno 100 raznorodnih "činjenica". Nije uputno "diskutovati" baš o svakoj, ali se barem tri-četiri moraju uzeti u najozbiljnije razmatranje. "Ekselencija", "kruševački maler", "nanino slatko" i "lincura" su pozvani da odgovore na neka pitanja. Vrhunske šljivovice, orahovača i travarica. Nek vasiona zaćuti načas...
– Nerviralo me je i to što su ljubitelji rakije, maltene, prokazani. Žigosani. Postade sramota voleti i piti rakiju. Mnogo smo se pokondirili. Kao da smo zadojeni stranim, obojenim pićima, pa s gnušanjem i stidom govorimo o rakiji. A stranci baš hoće rakiju. Nekada su negde slušali o tom veličanstvenom čudu, pa bi i da je probaju. A kada probaju – oduševe se. Zaista se oduševe! I svi do jednog su saglasni da smo žalosno zapostavili možda i naš najveći brend. E zbog svega toga, evo ovog mesta. Da rakijaši budu svoji na svome. Da uživaju. Da glasno naruče rakiju i uz tipsko meze za svaku od njih budu ono što jesu. Prirodni i ponosni na to što imamo – u svemu ovome Banetu se potkrala ozbiljna greška. Domaćinski nam je pružio prst, a mi smo se dograbili za celu šaku. Pravilo je, veli, da ne služe pijane goste, ali nema stavke o onima koji su ušli trezni, pa se u međuvremenu preobratili. Eto našeg aduta...
Još nam ne ide u glavu zbog čega su pčele tako male, ako je već "medovača" ovako dobra. Ili čemu bespotrebno trošenje kajsija na džem kada se ove izvanredne "kajsijevače" dobije mnogo više od iste količine te voćke. A i još niko nije dokazao da i ona ne može valjano da se maže na hleb...
– Pogledaj. Potrudili smo se da uz najkvalitetnija pića ide i jednako dobra usluga. Gost ovde mora da uživa svim čulima. Vizuelni efekat je jednako bitan. Svaka vrsta rakije se služi u drugačijoj, njoj primerenoj, čašici. Vodi se računa i o tome koje se piće služi rashlađeno, a koje na sobnoj temperaturi. Ništa ne sme da naruši čarobne arome ovih divnih pića. Ništa, baš ništa ne sme gostu da remeti ugođaj punog ukusa – slušamo Baneta, a nešto drugo nam je konstantno zaokupljalo pažnju. Mada je vid već neko vreme poslednji saveznik na kojeg se treba pozvati, više je nego očigledno da je u lokalu jednako devojaka koliko i muškaraca. I ne samo to. Mnoge od njih su ovde same. Bez opterećujuće, jače polovine.
– Čega bi to trebalo da se stidim!? Zbog čega je to "damskije" u nekom napucanom lokalu cevčiti kampari, nego ovde pijuckati "malinovaču" ili rakijicu od šumskih jagoda? Nemam ja tih kompleksa. Redovno ovde svraćam sa drugaricama da se onako, za svoju dušu, opustimo. Pa nije merak rezervisan samo za vas, muškarce... – pod uslovom da smo pravilno razabrali njene reči, devojče se zove Marina, slatka je baš kao i taj voćni nektar u njenoj ruci i apsolutno pripada ovom prozaičnom ambijentu. Zbog takvih devojaka kakva je ona, i naručuju se ture, lome čaše i prevrću kafane. Zbog takvih se devojaka – najčešće pije. Još kada se ovako dobro i kvalitetno pije...
Čini se da ovih nesrećnih stepenika nije bilo kada smo ulazili, ili su barem bili manji. Šta se sad to poigrava sa našom svešću?...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 05.12.2006.]
