Izvor: Politika, 04.Jul.2011, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad radost putovanja pojede groznica
Osobe koje pate od sindroma koji je u međunarodnoj nomenklaturi zaveden pod nemačkim izrazom Reisefieber, u stanju su da sebi i svima oko sebe zagorčaju svaki dan pripreme za odlazak van kuće, makar i na samo nekoliko dana
Poznajete li osobe koje kažu: „Razbolim se pred svako putovanje?”
Glavobolja, stres zbog navrat-nanos obavljanja svih poslova koji prethode polasku na planirano odredište, pravljenje stotinu verzija spiskova stvari koje valja poneti, zapitanost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da li će sva željena garderoba stati u kofer, strah od gubitka prtljaga... Ovo su samo neki od pokazatelja da vas je obuzeo sindrom zvani „putna groznica”. Bez obzira na to da li neko odlazi na poslovni put, porodični odmor ili romantični vikend, putovanje uključuje izvestan nivo stresa, koji se kod nekih manifestuje prilično burno.
Psiholog Aleksandra Janković kaže da je putna groznica refleksija straha od smrti, da svako putovanje donosi neizvesni prelazak sa jednog na drugo područje i to je veliki stres za neke ljude, koliko god da ih nešto lepo čeka tamo gde idu.
– Putovanje je metafora za rastanak, za nešto čega se svi plašimo. Zato ljudi koji pate od „putne groznice” imaju strah od rastanka, pa dolaze u poziciju da se osećaju nesigurno i imaju različite fobije. Iako su zadovoljni što idu na put, oni generišu strah koji ih blokira u uživanju i pripremi za doživljavanje prijatnosti.
Pojedine osobe se kroz paničarenje na neki način oslobađaju potisnutih strahova, i tako ulaze u fazu relaksacije – objašnjava Jankovićeva.
Osim ovakvog tipa „putnogrozničara”, postoje i oni koji se protiv straha od nepoznatog i neizvesnog bore – nagomilavanjem znanja. Sa Interneta „skidaju” sve moguće podatke o mestu gde će boraviti, naoružavaju se knjigama, brošurama i vodičima koji se odnose na njihovu destinaciju, anketiraju poznanike koji su tamo već boravili, pomno prate dugoročnu vremensku prognozu područja na kome će provesti izvesno vreme... Poseban ritual je formiranje putne apoteke, sa akcentom na lekove za najređe i najegotičnije boljke koje ih mogu zadesiti van doma.
–Bez obzira na to da li idu na pet ili na 50 dana, nose gomilu garderobe, kozmetike i drugih stvari koje uobičajeno koriste, jer se potajno boje da tamo gde idu toga neće biti, makar se radilo i o ekskluzivnim mestima za odmor. Odrasli su često kao deca, imaju potrebu da ponesu omiljene igračke – navodi naša sagovornica.
Posebno ekstreman vid putne groznice je strah od letenja avionom. Neke studije na ovu temu pokazuju da ga čak 40 odsto anketiranih ima u manjem ili većem stepenu. I tu ne pomaže gvozdena statistika koja tvrdi da je vožnja avionom najbezbedniji vid prevoza, ako se gleda razmera broja ostvarenih letova i broja nesreća. Letenje je 20 puta sigurniji način transporta od vožnje kolima, ali to nimalo ne ohrabruje one kojima kolena klecaju pri samoj pomisli na ulazak u avion.
–Kada se voze u bilo kom prevoznom sredstvu, te osobe imaju utisak da drže situaciju pod kontrolom, a kada su u avionu, svesne su da predaju život drugome u ruke, a da su šanse da prežive fatalnu grešku pilota ili kvar na letelici minimalne. Humor je dobar mehanizam odbrane od straha – savetuje Aleksandra Janković.
Oni koji se plaše, u toku leta osećaju nalete malaksalosti, imaju ubrzan rad srca, „plitko” disanje i znojenje. Čula su im izoštrena, pa svaku manevar aviona, pa svaka promenu zvuka motora i položaja letelice izaziva pravu malu buru u organizmu, a pojedini ne uspevaju da ostanu mirni na sedištima.
Stručnjaci kao uobičajenu samoterapiju preporučuju da se uoči leta nekoliko puta ode na aerodrom i da se posmatra kako avioni uzleću i sleću. Jer, svaki strah se „hrani” izbegavanjem da se sa njime suoči.
Simptomi putne groznice
- Glavobolja
- Gubitak apetita
- Nesanica
- Anksioznost
- Povišena temperatura
- Mučnina
- Stomačne tegobe
- Poremećaj menstrualnog ciklusa
Ispovest aerofobičara
Da potpuno odustanem od mogućnosti da igde putujem avionom, odlučio sam pre tri godine. Tog leta, trebalo je da sa porodicom provedem 15 dana na predivnom, najjužnijem grčkom ostrvu, u aranžmanu koji se samo može poželeti. Na otprilike mesec dana pred put, počele su nesanice. Uživljavanje u trenutak kada će avion početi da ubrzava pistom, da bi se u jednom momentu podigao i ostavio me bez tla pod nogama, držalo me je budnim do ranih jutarnjih sati. Posle nekoliko časova nemirnog sna, prva budna misao opet je bila vezana za avion.
ako se termin putovanja približavao, strah je okupirao i obdanicu. Hvatao sam sebe kako odlutam u svoju fobiju dok razgovaram s prijateljima o sasvim drugim stvarima, i od tog momenta bih postajao neupotrebljiv za razgovor, čak i kao pasivan slušalac. Koje god novine da otvorim, odmah bi mi u oči upadale i najsitnije vesti koje se tiču vazduhoplovstva, a kada bih okretao televizijske kanale, redovno bi na nekom od programa bila emisija na tu temu. Mislim da nisam promašio nijedan dokumentarac posvećen velikim avionskim nesrećama. Da li mi to proviđenje šalje znak upozorenja, pitao sam se.
Već iscrpljen nesanicom i strahom, prepustio sam se sudbini i „dana de” seo u avion. Činjenica da su me članovi porodice hrabrili nije mi mnogo pomagala. Njihova zapitkivanja i pokušaji da mi skrajnu misli bili su mi samo dodatni teret. A onda, poletanje. Telo mi je bilo u takvom grču da mi se činilo kako bi se igla polomila, kada bi neko pokušao da mi je zabode u butinu. Dok su se drugi divili pogledu na grad koji je ostajao sve dublje dole, ja sam netremice zurio u belu navlaku na sedištu ispred. Činilo mi se da će se, ako i za trenutak skrenem pogled, avion sunovratiti na tu stranu. Od tog leta pamtim još jedino da je stjuardesa u jednom trenutku ljubazno ponudila piće. Ali se ne sećam šta sam odgovorio. I da li sam išta odgovorio.
Kada je glas sa zvučnika objavio sletanje, osetio sam kako strah naglo otiče iz tela. Razmišljao sam posle, koliko je to iracionalno, jer visina je na kojoj je bila letelica još uvek je bila dovoljna da se nekoliko puta može poginuti.
Sleteli smo. Petnaest dana opuštanja, predivnih plaža i sunca. Ali, umesto toga, nanizalo se 15 dana nesanice i straha pred pomisli o povratku avionom. A onda sve isto, samo u suprotnom pravcu.
I tako, da negde putujem avionom, ne pomišljam već tri godine...
D. Davidov-Kesar
objavljeno: 04.07.2011.
