Izvor: Kurir, 29.Nov.2010, 08:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAD JE GUSTO, POZOVI 94
Novinari Kurira proveli jednu noć s dežurnom ekipom Hitne pomoći. Smenjivali se telefonski pozivi, jurnjava s rotacijom, krv, briga i smeh
Još je novembarska noć. Dolazim desetak minuta ranije od dogovorenog u zgradu Hitne pomoći. Ispred rampe na ulazu grupica lekara i tehničara, ščućureni na klupici, puše.
- Ko ste vi? - pitaju me na portirnici.
- Imam zakazano kod dr Marije Tošić, koordinatora smene.
Uzimaju mi ličnu kartu, i odmah >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << puštaju unutra.
Dočekuje me nasmejana dr Marija i odvodi do centrale. A tamo telefoni ne prestaju da zvone, a lekari koji to veče dele savete građanima uredno se javljaju na svaki poziv. Podigli su pogled nakratko kad sam ušla.
Upoznajem se s načelnikom smene, dr Acom Marinkovićem. Pored njega sedi dispečer. Na monitoru u koji ne prestaje da gleda - nekakve tabele, a ja pokušavam da dešifrujem o čemu je reč.
- Vidite, mi ovde raspoređujemo pozive. Kada nam doktor prosledi crveni poziv, onda nema čekanja. Žuti može malo da sačeka. Radimo sa 21 lekarskom ekipom ekipom - objašnjava dispečer Srđan, koji u Hitnoj radi već 21 godinu, a ja klimam glavom.
- Evo ga vaš poziv. Spremite se, novinarska ekipo!
Skočila sam kao oparena. Mislila sam da ćemo mnogo duže čekati.
Novi Beograd, sudar dva vozila. Ulećemo u vozilo Hitne pomoći. Hvala bogu, ovo mi je prvi put da se njime vozim, a nadam se i poslednji.
Jezdimo beogradskim ulicama, oglašavamo se sirenom, a svi nam se sklanjaju s puta. Za manje od tri minuta smo tamo, pa nek mi posle kažu da se dugo čeka ekipa Hitne. Bubrezi mi nisu baš na mestu, ali preživeću.
Izlazim iz vozila, a povređena počinje da mi deklamuje sindrome.
- Izvinite, nisam ja doktor - rekoh joj, a ona od šoka i dalje pokazuje ruku na kojoj su modrice.
Dve ženske osobe su lakše povređene. Dok ih vozimo u Urgentni, dr Jelena ih pregleda.
Jedva se potrpasmo svi u kola. Predajemo pacijente.
Sa radio-veze se čuje: ekipa dr Nišović nek se vrati u stanicu.
- Ovaj poziv nam je najdraži - kaže u šali tehničar Sead.
Ekipa se odmara, ali druga je već krenula...
- A sad, polećemo! Devojke, držite se dobro! - kaže vesela ekipa dr Đorđa Paramentića. Jurcamo ponovo ka gradu. Stižemo za dva minuta u Palmotićevu.
Poziv na javnom mestu. Osoba bez svesti. Nije mi svejedno. Kad ono, stariji muškarac se toliko napio da su njegovi „veseli" drugari morali da pozovu Hitnu.
Ulazim s lekarskom ekipom u kafić, stavljaju mu amonijak pod nos, a čika momentalno otvara oči.
Dr Đorđe pokušava da ga nagovori da uđe u vozilo, što ovaj odbija...
Rasprava se otegla... U jednom trenutku pijani pacijent se otrže i pobeže ulicom lelujavim hodom, a izgledalo je da će se svakog trenutka srušiti. Pozivaju miliciju.
- Sa ovakvima ne možeš drugačije. Nemaš pravo da ga strpaš na silu u kola - kaže doktor.
Vraćamo se u stanicu. Dolazimo do restorana, a tamo ni žive duše.
- Do juče nisi mogao da vidiš ko je ko od dima ovde, a otkad je zabranjeno pušenje, više niko neće da sedi - kaže gospođa zaposlena u restoranu. Ispijam kafu u dahu. I nadam se da neće baš odmah „pasti" poziv, kako to ovde kažu.
Ali, nije prošlo ni deset minuta, sa razglasa se čuje: Hitan poziv, ekipa dr Tanje Stojčevske.
Ulećem u kola i jurcamo ka Voždovcu.
Čim smo izašli iz vozila, vidim miliciju.
- Šta se desilo? - radoznala sam.
- Sin pretukao oca, eto šta se desilo, kaže mi milicioner.
Dekicu unose u kola. Ispod oka mu podliv. Vozimo ga u Urgentni na snimanje glave.
- Molim vas da me ostavite tamo, on me stalno tuče. Ne mogu više ovako, ja sam star...
- Pa, je l’ pije? - pita ga tehničar. - Pa ne pije, al’ uzima neke lekove - kaže dekica.
Predajemo pacijenta, a sa Urgentnog dobacuju doktorki: Evo ga maler! - posle nje uvek imamo još pet reanimacija, šale se kolege sa Urgentnog, a ja se potajno nadam da to nije istina.
Ruku na srce, prilično sam se umorila. Već je oko dva sata. Kako li je ovim ljudima, koji dežuraju do osam ujutru... Ostavljam lekarske ekipe da rade svoj posao. Ja sam svoj završila... Bar za danas.
Sanja Bosanac
