Izvor: Politika, 16.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jupitera sve više
Zakoni u svakoj državi, pretpostavlja se, valjda, važe za sve podanike isto, a vladavina zakona je ideal kojem streme civilizovane države i društva.
U Beogradu ovi aksiomi, utisak je, nisu baš najbolje shvaćeni, a bogami ni opšteprihvaćeni. Primera za tu pojavu je sijaset, a kao u ogledalu vide se kod rušenja, ili nerušenja objekata koji su se našli pod udarom nadležnih državnih organa. Tako, može da se dogodi, na primer, da čoveku sruše objekat – noću. Razlog je – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisu mogli da ga pronađu danju i uruče mu rešenje o rušenju. Taj isti recept rada, međutim, istovremeno je nemogućno primeniti na vlasnike splavova i plovnih jedinica po Savi i Dunavu. Inspektori dođu blizu splava, a vlasnici ih pozivaju u goste rečima: "Hajde, samo dođite, podavićemo vas kao mačiće". Nadležni se udalje kao da ništa nije bilo. Još je u sećanju sličan događaj od pre nekoliko godina kada je vlasnik motela, inače pod optužbom, javno prozivao opštinske čelnike Rakovice da se slučajno ne usuđuju da mu ruše objekat. Na kraju su intervenisale jake policijske snage i, tek uz njihovu pomoć i posle borbe prsa u prsa, država je nadjačala samovoljnog ugostitelja.
Međutim, ne zovu se žandarmerijske snage baš uvek. Nego, kada to odluče nadležni opštinski pojedinci po svom nahođenju. Tri puta su komunalni inspektori iz opštine Stari grad u roku od dva meseca posećivali gradilište bivše kafane koje se nalazi tridesetak metara od opštinskog zdanja da uruče rešenje o rušenju nekog pregradnog zida, ali su sva tri puta "poljubili" vrata. Kada posle toga svakodnevno vide kroz prozor radnike kako rade u nekadašnjem restoranu, ne sete se da bi to bila zgoda da bar zamole nekoga da primi rešenje i sruši što je zakonom predviđeno. Od svega toga, naravno, nema ništa. Potom, opštinari ćute. Mesecima. Nemoćni da sprovedu što su naumili. Ostaje otvoreno pitanje: pred kim i zašto?
Zatim, u čaršiji beogradskoj još ima ostataka tragova nekadašnje opštenarodne odbrane i samozaštite. Mesecima je pisano o ženi iz Bulevara kralja Aleksandra koja u svom kiosku, objavila je svima, drži punu bocu butana, pa ko dođe da ruši objekat moraće da računa s tim da je put ka nebu otvoren. Nije se država usudila da sprovede svoju odluku.
Ali je zato to učinila nedavno u Novom Beogradu kada je srušen kiosk uz pomoć čete policajaca. Sugrađani koji su tog prepodneva između 7 i 7.30 časova videli pod punom spremom oko 150 pripadnika žandarmerije nisu shvatili da je reč o akciji komunalaca. I kiosk je srušen.
Ali nisu srušeni objekti u zvezdarskim ulicama Jovanke Radaković 35 i Ljube Davidovića 28 bez obzira na to što su postojala rešenja o rušenju. Tu nisu intervenisale snage bezbednosti mada su građevine po gabaritu u odnosu na kioske kao palata Albanija.
Primera ima tušta i tma. Starešine Beograda priznale su da je sređivanje tih odnosa – legalno, nelegalno, legalizovano, ili divlje – trenutno jedno od najkomplikovanijih, mada nisu priznale koliki je njihov udeo u oblikovanju svega toga. A on je, po mnogim parametrima, nemerljiv.
Kako izaći nakraj sa korupcijom jeste problem u svim zemljama tranzicije. Lekovi za to postoje, a kada će početi njihova primena zavisi od hrabrosti i odlučnosti političara. Od vrha do dna.
Naravno, imajući na umu i staru rimsku poslovicu za koju do danas u svetu nije pronađen aspirin: Što važi za vola ne važi za Jupitera.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 16.03.2007.]
