Izvor: Politika, 21.Nov.2010, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jeste li slušali ploče
Poslednjih meseci prestonicu je zapljusnuo svojevrsni retro talas – klubovi koji okače plakat da se „pušta isključivo muzika sa ploča” mogu da računaju da će se te večeri tražiti mesto makar na jednoj nozi
Pitanje „Jeste li slušali ploče?” nije uskrsnulo samo u TV reklami jednog operatera mobilne telefonije, koja se poslednjih nedelja besomučno vrti na malim ekranima. Na kućnim žurkama, ali i po brojnim gradskim klubovima, kao u nekom vremenskom flešbeku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trešti muzika sa singlica i longplejki. Poseban mamac za goste postala je naznaka na plakatima da se „pušta isključivo muzika sa ploča”.
Nedavno je u Kulturnom centru „Grad” održana „Vinilijada”, na kojoj su di-džejevi sa gramofona na 33 i 45 obrtaja u minuti vrteli isključivo „old skul” hip-hop. Interesovanje je bilo takvo da u „Gradu” planiraju da ustale termin za ovakve žurke, a razmišljaju da vinilni nosači zvuka obeleže i doček Nove godine u ovom prostoru.
Druženja uz muziku na pogon igle organizuju se u klubovima širom grada – „Šećer”, „Tjub”, „Svetlost”, „Mladost”, a odskora i u „Ajriš pabu”...
Da se sa pučine valja retro trend koji će zapljusnuti prestonicu, moglo se naslutiti kada je u februaru, u srcu grada, otvorena prodavnica „Pinbol vizard rekords”. I letimičan prelet pogledom po policama radnje je svojevrstan presek kroz istoriju popularne muzike – a sve izloženo je u „formatu za gramofon”. Dovoljno razloga da ovamo dolaze pasionirani sakupljači ploča od, kako kaže Magdalena Belić, prodavačica, 14 do čak 80 godina.
– Stariji traže mahom „matori” rokenrol, ritam i bluz, soul... Dolaze i mlađi, pa tako jedan momak od 13 ili 14 godina redovno kupuje Hendriksa, „Krim” i druge legende roka. Strastveni kolekcionari obično pazare jednom mesečno, a ima i „kampanjaca” koji svraćaju da kupe ploču nekom kao rođendanski poklon – navodi Belićeva.
Ima u ponudi i posebnih izdanja poput vinila u boji ili „deluks” albuma. U ove potonje spadaju, na primer, jubilarna ploča u čast dve decenije od pojavljivanja premijernog albuma grupe „Nirvana” nazvanog „Bleach”, ili izdanje povodom 30 godina od čuvenog „Dark Side of The Moon” „Pink Flojda”.
Ploče koje se danas „štancuju” širom planete nisu samo obnovljena „reprizna izdanja” poznatih albuma od pre nekoliko decenija. Savremeni svetski muzičari – od „mejnstrim” umetnika do garažnih bendova – svoja najnovija studijska ostvarenja često nude i na vinilu, u ograničenim tiražima. Kod nas ta praksa nije ustaljena verovatno zato što, smatra Belićeva, u regionu više ne postoji nijedna produkcija ploča, pa ovdašnji umetnici koji se opredele za vinilno izdanje moraju da se snalaze sami ili da posegnu za pasošem. Izuzeci poput novosadskog „Obojenog programa”, čiji je album na vinilu objavljen 2009. u Holandiji, ili beogradskog elektronskog dua „Sixth June” koji se, da bi izdao „longplejku”,u martu ove godine iz Beograda uputio u Nemačku, potvrđuju to pravilo.
U prilog tezi o porastu popularnosti ploča u svetu, svedoči i statistika. Prema podacima sa sajta „Nilsen saundskena”, firme koja prati prodaju nosača zvuka, samo u SAD i Kanadi 2006. prodato je 858.000 primeraka vinila, a godinu dana kasnije bezmalo milion. U 2007. prodato je i oko 500.000 gramofona u svetu, a neki od njih prilagođeni su novom dobu, pa imaju i priključke za USB uređaje pomoću kojih se zvučni zapis sa ploče može prekopirati u digitalni oblik.
Milan Orlić, inženjer i autor izložbe „Radio Beograd – arheološka čitanka”, kaže da je 2008. u celom svetu proizvedeno tri miliona ploča. Na postavci u zdanju RTS-a u Takovskoj, on je, između ostalog, izložio delić od blizu 30.000 sati muzike koji se na vinilima čuvaju u arhivi prestoničkog radija. Naš sagovornik, koji inače ima i veliku ličnu kolekciju ploča, smatra da CD nije tako sjajan format kako se mislilo.
– Kada se pojavio, kompakt disk je važio za neprevaziđen muzički zapis. A onda se ispostavilo da ume da zariba ako ga, recimo, ostavite duže na suncu. Ili na gornjoj strani CD-a napišete nešto flomasterom koji ima više alkohola, pa oštetite zapis. Ili ga pustite na jednom uređaju, a on ćuti. Probate na drugom – opet tišina. Zvuk se začuje tek na trećem plejeru, a zašto se disk nije zavrteo u prethodna dva, niko ne zna – zaključuje Orlić.
Kompakt diskovi, možda i zbog rogobatnog imena, nikada nisu vinilnog pretka potisnuli iz žargonskog izraza „Dođi kod mene da slušamo ploče”, iza koga se krio nagoveštaj nečega još uzbudljivijeg od preslušavanja omiljenih numera. Uostalom, igla može i da preskoči, ploča može i da krcka, ali da potpuno omane poput CD-a – nikako.
Ljiljana Perović
Dimitrije Bukvić
-----------------------------------------------------------
Kompakt diskovima je presudio Internet
Osamdesetih godina 20. veka – stoleće pošto je nemački pronalazač Emil Berliner patentirao gramofonsku ploču i gramofon – pojavio se kompakt disk. Hvaleći novi format, stručnjaci i „stručnjaci” naveliko su potpisivali umrlicu Berlinerovom izumu. A onda, digitalni zapis, glavni „argument” CD-a, postao je dostupan na Internetu, koji je tako počeo da „otima” mušterije proizvođačima diskova. O pirateriji da i ne govorimo.
-----------------------------------------------------------
Vinil torbice – koferi emocijaUdvarači više ne mogu da namame devojke ponudom „Dođi kod mene da slušamo ploče, biće nas šest – ti, ja i ,Bitlsi’”, ali do ženskog srca još mogu da dođu uz ove stare vinilne saveznike. Klasika, poput ploča, očigledno je besmrtna i uvek upali – vrtele se one na gramofonu ili se nalazile na ženskim torbama.
Tako su zaključili i Milica Obradović i Nikola Radojčić, kreativni tandem pod imenom „Groovygeeks”, kada su odlučili da upotrebom materijala koji po tavanima i podrumima skuplja prašinu prečicom stignu do emocija potencijalnih kupaca. Od singlova i longplejki prave torbe za sve prilike – prve sastanke, svečane izlaske, dnevna kafenisanja, žurke ili svakodnevne odlaske na fakultet i posao.
Osim što ih rado nose devojke, sve češće se mogu videti i na ramenima gospođa u najboljim godinama, ali i muškaraca. Male, velike, u raznim bojama, šarolike su i po muzičkim pravcima koje reprezentuju.
– Pri izradi, zadržavam središnji deo ploče, na kome je štampan naziv pesme i izvođača. Uvek me obraduje kada posmatram reakcije onih koji uzmu naše torbe u ruke. „E ovo je bend moje mladosti. Sećam se kad sam ih prvi put čula. Kakva su to vremena bila”... A ima i mlađih, koji kažu „Tata i mama obožavaju ovu pesmu, moram da im kupim torbu”. Ploče na neki neobjašnjiv način razgaljuju i one koji uz njih nisu rasli, tako da su ove vinil torbe zapravo koferi emocija – otkriva Milica Obradović, koja je inače i student Defektološkog fakulteta.-----------------------------------------------------------
„Balanso” na vrhu igle
Nebojša Atanacković i Milić Bugarčić, poznati pod kreativnom firmom „Balanso”, jedini su aktivni disk-džokeji u Beogradu koji su apsolutno verni pločama.
Sve više di-džejeva to radi povremeno ili koriste novu „serato” tehnologiju (signal iz laptop računara preslikava na sistemsku ploču i reprodukuju muziku digitalnog formata). Jer, valja imati na umu da gramofonska ploča košta od osam pa do nekoliko stotina evra, a elektronska muzika se skida sa Interneta besplatno.
– Naše muzičko štivo je bogato nasleđe crne muzike od šezdesetih naovamo. Nismo nikakvi čistunci i naravno da je muzika važnija od medijuma sa koga se sluša. Mi pratimo savremenu produkciju i trendove, ali smo u isto vreme ostali verni i starim dobrim stvarima. Tako publika koja nas prati može da čuje najbolje zvuke džeza, soula, fanka, latino, hip-hop, haus muzike – priča Nebojša.
„Balanso” je već šest godina prisutan u etru, kroz radio-emisiju ponedeljkom od 22 do 24 sata, a često gostuju u poznatim gradskimklubovima. Njihove ploče (inače su strastveni kolekcionari), vrtele su se u „Plastiku”, „Mintu”, „Tjubu”... Uskoro će ih ljubitelji vinila čuti u Subotici i Crnoj Gori.
objavljeno: 21/11/2010
