Izvor: Glas javnosti, 26.Okt.2009, 11:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jahanje nije skup sport
Mala Kaja, iako joj je samo četiri leta, ne boji se kada jaše ponija. Štaviše, maleni konjić poslušno sluša njene komande. Ona je jedno od 30 dece koja pohađaju časove jahanja u najstarijem konjičkom klubu u Beogradu „Aleksa Dundić“ na Beogradskom hipodromu.
- Ne plašim se jer su konji dobre životinje i nikada nas ne bi povredili. Naučila sam da jašem kad sam bila još manja, a kad porastem, biću jahač, kao moj deda - priča Kaja.
NJen deda Mirko Fajfrić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << profesionalni trener, broji jahački staž od pune četiri decenije. Na polovini druženja sa plemenitim životinjama jahanje mu je postalo zanimanje.
- Ako u životu hobi pretvorite u posao, to je onda pravo zadovoljstvo. Kroz besplatnu školu jahanja koju je organizovao Sekretarijat za sport i ogromnog interesovanja dece shvatio sam koliko su se mališani odvojili od prirode. Mi ih ne učimo samo da jašu konje, nego i kako da se ophode i brinu o njima. Moja unuka je prvi put sela na konja bukvalno kad je prohodala - priča Fajfrić.
LJUBAV KONJA I MAČORA
Konj u prirodi žive u krdu, tako da se izuzetno vezuju jedan za drugog, ali i za ljude, decu ili za druge životinje, objašnjava Mirko Fajfrić.
- Jedna ergela u Mađarskoj imala je šampiona koji se toliko vezao za mačora sa imanja da su morali da ga vode na sva takmičenja. Na jednom od tih putovanja mačak se izgubio, a pastuv se toliko uznemirio da nije ni mogao da se takmiči - kroz smeh priča Mirko. - Evo, naš holandski konj Svibija 65 je toliko druželjubiv da, kada ga moja unuka uhvati za nozdrve, on se ne ljuti, već je samo blago podigne glavom i spusti. A visok je više od dva i po metra...
- Nisu sad to neki skupi konji. To je relativna stvar, u jednom trenutku možete da imate šampiona, a kada se povredi, cena mu odmah padne, čak desetostruko. U svetu je stvar prestiža imati boljeg i skupljeg konja, pa se bogataši prosto nadmeću, a tako se razvija konjički sport. Toga kod nas nikada nije bilo i zato kaskamo za svetom. Nijedan naš bogataš nikad nije ni pomišljao da kupi nekog rasnog konja. A u Engleskoj, Holandiji ili na Bliskom istoku potpuno je drugačije - kaže Fajfrić.
Izuzetak je Dragoljub Marković, vlasnik „Krmivo produkta“, koji je nekada bio član ovog kluba.
- Od poznatih jedino nam češka ambasadorka dolazi na časove jahanja - otkriva Fajfrić.
