Izvor: Politika, 21.Maj.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvadi cipele iz mulja
Obrenovca više nema, izjavila je u kameru tek izbavljena Zorica Milošević, stanarka u prizemnoj, sada potopljenoj kućici u Ulici Vuka Karadžića 11.
Tako sam saznao da se izbavila.
Pobegla je – pričala mi je kasnije – u kuću na sprat, u istom dvorištu, kod Darka Kosanića i Dunje Gazdić, koji tu stanuju sa petogodišnjim sinom Andrijom. Imali su samo bocu kisele vode, pola vekne starog hleba i nešto mesa u malom, frižiderskom zamrzivaču. Nije bilo struje. Meso >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisu mogli ni kuvati ni pržiti. Izneli su zato roštilj na terasu, razvalili drvenu stolicu i založili.
Sa tavana susedne prizemne kuće, vireći kroz prozorče prema ulici, oglasili su se komšije Prile i Vinka: „Šta to tako lepo miriše?!”
Da nije mutne vode koja je kuljala, reklo bi se da se lepo provode.
Voda je i dalje nadirala.
Stotine i stotine je priča izbavljenih. Slušamo ih ovih dana i mada su u suštini iste, svaka nam je iznova uzbudljiva.
Moj prijatelj Dragan Nikolić, pesnik, iz Ratara, svoju priču nikom neće ispričati. Spasen je, smešten u beogradsko prihvatilište, a onda je izašao da prošeta. Da uzme vazduha, da se staloži. Na ulici ga je strefila kap. Nije se udavio, ali ga je ubila poplava.
Moja prijateljica Danijela Jerinić, studentkinja na Geografskom fakultetu, rođena je kada je počeo rat u poslednjoj Jugoslaviji. Rasla je dok se ta zemlja u krvi raspadala, u vreme jedne od najvećih inflacija na svetu, išla u školu kada je Srbiju napao i bombama zasuo udruženi vojni savez 19 evropskih zemalja, iako se nije pomerala iz Ulice posavskih Norvežana, u Obrenovcu, živela je u četiri države, a evo, doživela je i biblijski potop. Sve to stalo je u njene 24 godine, ali kada treba da napiše biografiju (si-vi, kako sada vole da kažu) za neki konkurs, nikoga za to nije briga.
A trebalo bi.
Te generacije nisu upoznale osećaj bezbrižnosti, niti ima nade da će ikada. Visokoškolci upravo završavaju fakultete i treba da se zaposle u privredi koje gotovo da nema. No, to je druga priča.
Ali ipak, hiljade mladih ljudi sjatilo se pred „Sava centrom” da bi otišli u Šabac i pomogli. Nije bilo toliko autobusa koliko ih je došlo. Jedan od njih, Predrag Nenadović iz zemunske Altine, kaže mi da je imao sreće i da se nekako ugurao, dok su mnogi ostali. Povratak im nije bio baš organizovan, pa su onako mokri od kiše i znojavi, drhteći od hladnoće u cik zore, prihvatali ponude taksista koji su tražili da im se plati samo gorivo.
Da li Obrenovca više nema?
Obrenovac mog detinjstva nestao je pre poplave. Potopilo ga vreme. Onaj iz skorijeg vremena, kao čovek koji se izvukao iz smrti, preživeo je, ali nikad neće biti isti.
Nije mu to prvi put.
Miloš Obrenović ga je, oslobodivši od Turaka, spalio, pa je obnovljen u blizini i nazvan, otuda, Palež. Kada se knjaz čvrsto ustoličio, otišli trgovci da ga mole da im dozvoli da naseobinu prekrste u Obrenovac. Jer od imena Palež nemaju nikakve vajde, ali od novog imena – to bi već bila druga priča.
Bila je velika poplava i 1981, ali ovakva je nezapamćena.
Izgledalo je kao da se vraća Panonsko more od pre oko trideset miliona gadina, kada ljudi na ovim prostorima nisu postojali. I kao da tu više neće postojati. Vreme će se kod nas ubuduće meriti ovom poplavom: pre poplave i posle poplave. Kao: pre i posle Hrista, pre Velikog rata i posle...
Poplavljeni ljudi izgubili su mnogo. Mnogo šta će se nadoknaditi, obnoviti. Samo se ne mogu povratiti mrtvi i porodične fotografije koje su ostale pod vodom. Potomci neće znati kako su im izgledali preci. Podavljeni i nestali preci zvanično se ne računaju u žrtve.
A ko da se seti fotografija suočen sa vodobesom? Gora Jerinić, majka pomenute Danijele, bežeći iz kuće nije ponela ni parče hleba, ni zdravstvenu knjižicu, jaknu, rezervni veš... ništa, ali je ščepala kišobran. Dok je Danijela, ne mogavši na kapiju, otkuda je nadirala bujica, rukama kidala pletenu žicu ograde s druge strane, Gora je stiskala kišobran u ruci.
I to je sve što danas od imovine ima. („Opet sam dobro prošla”, kaže uz osmeh, „neko ni kišobrana nema.”)
Jeleni Staničić, sestričini, koja živi u Drašnici kod Makarske, znajući da se brine, poslao sam kratko pisamce na koje mi je odgovorila:
„Evo, ne mogu da spavam jer sam toliko tužna. Lepi moj Obrenovac. Da li će i jedan deo grada biti isti kad dođem? Samo da se ljudi vrate i srce počne ponovo da kuca... nadam se. Sreća da baka i deka nisu živi, ne znam kako bi oni, a i mi ovdje podnijeli... Znam da ti je teško i ne znam šta da kažem... Svijet se menja, vrijeme prolazi, ali se još uvijek nadam čudima. Kao što im se baka nadala kada je uporno i onako stara išla svaki dan na kiosk lutrije po ’greb-greb’ i onda, kad ne bi dobila ništa, rekla bi nešto u smislu: ’U, majku mu, opet ništa’, ali bi sutra, kad bi opet ustala, otišla – možda u prodavnicu ili u crkvu da zapali sveću za sve nas, i kad bi se vraćala pomislila bi: ’Ma moram da probam još jednom’ i onda bi zagrebala. Tako i mi moramo još jednom podignut glavu i izvadit cipele iz mulja u svim životnim situacijama... Čuvaj se i volim te. (Ti si svoj mejl nazvao Izveštaj iz Obrenovca, a ja svoj Izveštaj iz srca. Sve se mijenja... ”
Slobodan Stojićević
objavljeno: 21.05.2014.
