Izvor: Politika, 29.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između zlata i olova
Kada nije u rodnoj Gruži, Dobrica Erić je u Beogradu. Početkom sedamdesetih, književnik je počeo da dolazi u veliki grad. Život u zemunskoj Prvomajskoj teško je podnosio, a Banjalučku ulicu na tadašnjem Lekinom brdu smatra prvom zvaničnom adresom. Od narodnog pesnika čije je književno delo, štampano u više od milion primeraka, ušlo u antologiju srpskog pesništva može se čuti da je život u gradu neprirodniji od seoskog. Kao što život u selu nije uvek ružičast, onaj u gradu ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svoje pogodnosti. Dobrica Erić se ne bi odrekao svog porekla, ali ni gradskog života.
Poeta kristalne reči, iskrenih, čistih emocija, čije se teme kreću od prirodnih čudesa do otadžbinskog zanosa i patnje, ističe da on nije dugo živeo u Beogradu. Sveukupno, desetak, petnaest godina. Premalo za prisnost, previše za odbacivanje.
Nevidljivo sokače
Ovom pesniku svih generacija najmilija je voždovačka ulica koja nosi ime Ranka Tajsića, narodnog tribuna i potpredsednika Radikalne narodne stranke iz 1874. godine. Dragačevci su ga 17 puta birali za poslanika, a na Autokomandi postoji ulica sa njegovim imenom.
– U Ranka Tajsića su nekada živeli mnogi pisci, tu je bio i prvi beogradski stan Danila Kiša. Sada sam ostao sam. U malom, meni dragom stanu bez grejanja, u kome sam napisao ponešto, živim skoro dvadeset godina. Ranka Tajsića je paralelna sa Ulicom Triše Kaclerovića, bivšom Pop Taškovom, po čemu je i danas znaju. Ona je mala, gotovo da je i nema. Ispred nje je park koji naleže na Kumodrašku. Ne znam kako se taj deo grada zvao u prošlim vremenima. Kada smo hteli da uknjižimo stanove, dobili smo odgovor da on uopšte ne postoji, da je tu nekada bilo krompirište. Ranka Tajsića je nazvana kada su sagrađene nove zgrade, pre 70 godina. Sada se tu nalaze benzinska pumpa, nekoliko prodavnica i parkiralište za automobile. U blizini je Mesna zajednica "Voždovac", a to je jedina politička ustanova u koju ponekad svratim. Otkad znam uvek je ista. Sada menjaju grejanje, sa mazuta prelaze na gas. Stanari to nisu hteli, niko ih nije pitao. Raskopali su cevi, kažu da su dotrajale, a one su lepo grejale. Sad ne greju nikako. Ova ulica je blizu autoputa, vazduh je težak, zagađen. Mada znam da su druga beogradska brda nedostižna, sa zadovoljstvom bih se menjao za Vidikovac. Za neko brdo daleko od centra grada – kazuje Dobrica Erić. Njegova nova knjiga "Kosovski venac – brojanica – povesnica sa 433 čvorića" u stvari je srpska istorija prvi put ispisana u stihovima, a pojavila se na ovogodišnjem Sajmu knjiga u izdanju "Narodne knjige". Književnik ističe da delovanje gradskih vlasti ne prati sa posebnim interesovanjem, jer ga mnogo toga obespokojava.
– Ništa mi posebno ne smeta, a smeta mi od svega po malo. Najviše me guši zagađen vazduh. Vodu izbegavam da pijem. Nažalost, nema zamene za vazduh. Zatim, grad je pretesan. Za čoveka više nema prostora na ulicama, vazduha za disanje. I još nešto. Kada vidim da seku drveće, potpuno se obeshrabrim. Čini mi se da bih mogao da se tučem sa onima koji to rade. A mnogo se seče. U inostranstvu sam video da drvo leče kao čoveka, do poslednje zelene grančice. Ovde se besomučno seče, a ne sadi se ni pola posečenog. Kada čovek promeni misao, veru, ideologiju, on nastavlja da živi. Kada izgubi pluća, on umire. Slično je i sa gradovima – pravi paralelu naš sagovornik.
Povratak u podzemlje
Književnik nema jasnu predstavu o razvojnim mogućnostima Beograda u budućnosti.
– Beograd je velegrad, ali ne takav da uliva nadu u život. Pre bi se moglo reći da guši nego što nudi mogućnost opstanka. Ljudi su otuđeni. Ne znam kako da ga zamislim u narednom periodu. Ne može se proširiti za toliki saobraćaj. Nema načina. Trebalo bi pola grada srušiti da bi se napravio prostor. Možda nam jedino ostaju podzemlja. Ljudi su nekada, dok nisu ugledali svetlost dana, živeli u rupama, zemunicama, u podzemlju. Možda je došlo vreme da se tamo vraćamo – razmišlja Dobrica Erić. Kada bi dobio priliku da Beograd zameni za neki evropski grad, on to ne bi pristao da učini.
– Možda bih ga zamenio za Sokobanju ili varošicu koja je kao stvorena za normalan život, za stvaralaštvo. Beograd ne gubi mogućnost za stvaralaštvo, on gubi prave umetnike. Sve se više ceni lažna, izmišljena umetnost, lažni život, a poništava prava vrednost. Nekada se dobro pravila razlika, znalo se šta vredi i sme, a šta ne u velikom gradu. Nije se moglo upoređivati zlato i olovo. Danas se vrednosti ne ocenjuju, one se proglašavaju. Samoproglašavaju. Proglasim prljavo olovo za zlato i dobijem tu plemenitu leguru. Nečije zlatne reči, postupci, dela, začas se isprljaju. Tako je u umetnosti, tako je u gradovima – veli pisac. Stvaralac bogatog književnog opusa nije uzimao Beograd za temu.
– O njemu ne umem da pevam. Imao sam potajnu želju da napišem knjigu o Belom gradu. Ali, bojim se da se ona neće svideti Beograđanima i zato oklevam – iskren je Dobrica Erić. Hram Svetog Save, Sabornu i Crkvu svetog Marka on svrstava u primere najznačajnijeg graditeljstva u srpskoj prestonici.
– Ono što svi gledamo kada prelazimo most jeste romsko naselje kao najveće ruglo Beograda. Da čovek ne poveruje da tu decenijama žive ljudi, da se igraju i raduju neka deca. Da se to događa usred velegrada, gde postoje neki novi milioneri i gde živi kukavna sirotinja. Obećanja gradske vlasti da će rešiti su ludom radovanje. Vlast obećava dok je na vlasti. Potom dođe druga vlast. I ona obećava, a narod ostaje u večnoj bedi. Sve je veći raskol i ponor između gladnih, sirotinjskih očiju i obesti bogatih. Na sredini, maltene, nema ništa – mišljenja je Dobrica Erić.
[objavljeno: ]
