Izvor: Politika, 27.Nov.2010, 01:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inženjer koji žonglira stereotipima
Publici predstojećeg Festivala nauke predstaviće se Italijan Pjetro Ola, koji će zakonitosti fizike „raskrinkati” veštim baratanjem jajima, lopticama i bakljama
Ako se za uglednog naučnika kaže da je klovn, malo koji intelektualac takvu kvalifikaciju neće protumačiti kao uvredu. Daleko od sujete svojstvene akademskim krugovima, Italijan Pjetro Ola, inženjer elektrotehnike, sa ponosom sebe upravo tako predstavlja.
„Ja sam naučni klovn. Bilo da nastupam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ulici ili u školi, ja sam glupi klovn”, govori za sebe ovaj Sardinijanac, koji cirkuske veštine koristi za prenošenje znanja iz klasične mehanike. U njegovu umešnost moći će da se uvere posetioci ovogodišnjeg Festivala nauke u SKC-u. Ola će na ovoj manifestaciji u subotu, 4. decembra i dan kasnije, od 13 sati, prikazati svoj šou „Profesor Pjetroski i zec u šeširu”. Balansiranje i žongliranje sa pet jaja, dve lopte i zapaljenim bakljama, na sedištu monocikla visine dva metra, koje će prestonička publika videti, on sa uspehom „igra” širom sveta, na trgovima i u univerzitetskim amfiteatrima.
A sve je počelo 2000, kada je u rodnom Kaljariju na Sardiniji stekao zvanje inženjera. Tada još nije bio afirmisani cirkuski umetnik, ali je žonglirao za svoj groš. Dok su njegove kolege akrobate vežbale ne bi li sa što više loptica omađijale publiku na uličnim performansima, Pjetro Ola je i u razmišljanje o „akrobatisanju” uključio pragmatični inženjerski um.
– Zanimalo me zašto se loptice kreću baš na taj način kada se njima žonglira, kao i zbog čega je lakše održati ravnotežu sa dugačkom nego sa kratkom šipkom u rukama. Znao sam da se odgovori kriju u knjigama, ali onda bih morao dugo da „kopam” po stranicama stručne literature. Dovoljno je bilo da se poigravam sa rekvizitima i dođem do saznanja da zabava vodi lakšem razumevanju teorije – objašnjava Ola kako je postigao da na njegovim časovima i performansima „svako želi da se igra sa njim”.
Priliku da se igraju sa ovim tridesetosmogodišnjakom imali su, osim njegovih sunarodnika, i žitelji Finske, Palestine, Španije, Poljske, Tunisa... Jedna od njegovih interaktivnih radionica bila je kurs na master studijama univerziteta u Kaljariju. Zadatak polaznika, među kojima su bili akademci i nastavnici fizike, bio je da pronađu težište tako što su simulirali plovidbu brodom, unutar koga je trebalo da se rasporede tako da se plovilo kreće, a da se ne prevrne. Ove „metode” daleko su od ustaljene predstave o naučnicima kao „zatočenicima” kabineta i laboratorija. Kako su studenti reagovali na Oline inovacije?
– Sviđa im se, mada ne kriju da su zbunjeni. Ne znaju da li da me smatraju profesorom fizike ili vozačem monocikla koji žonglira šeširom. Volim da ih dovedem u zabunu jer uživam u razbijanju stereotipa o „naučnicima štreberima” – iskren je Ola.
Objašnjavajući razliku između bubanja stručnih definicija i učenja fizike na zabavan način, Ola sugeriše da naše poimanje fizičkih pojava nastaje na „brisanom prostoru” između knjiga, koje nisu dostupne svima, i onoga što doživljavamo.
– Udžbenici i konvencionalni pristup jesu važni. Ali, ako pričamo o naučnom podučavanju, siguran sam da interaktivnost pomaže u tumačenju teorijskih postulata. Mnogi ljudi imaju pojam o tome šta je težište, ali samo manjina zna knjišku definiciju. To znači da mi naše poimanje o nauci zasnivamo na iskustvima iz svakodnevnog života, čiji se samo mali deo nalazi među koricama – navodi Ola.
D. Bukvić
objavljeno: 27.11.2010.
