Izvor: Press, 04.Jul.2010, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I „ridže" imaju dušu
Reporter Pressa je posle višegodišnjeg švercerskog staža odlučio da provede dan sa kontrolorima GSP-a i na kraju smene je otkrio da je „ridžovanima" mnogo teže nego nama
Šta ti je navika - kako su mi prišli, tako sam zagrabio ka vratima, setivši se da mi je povlastica ostala „na klaviru", dok sam žurio tetki da odnesem lek...
Mislim, teško je veteranu šverca u gradskom prevozu prihvatiti činjenicu da je sa kontrolorima na >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << istoj strani i u zajedničkoj misiji, a ovog je puta upravo tako - deo smo ekipe legendarnih „ridžovana" GSP-a, u prećutnom primirju na jednoj od takozvanih kratkih kružnih kontrola po Novom Beogradu.
- Dobro, bre, ljudi, odakle izvirete, gde vas kloniraju? Čitav grad se „zeleni" od vaših prsluka... Evo, sad su me „napecali" u tramvaju dok sam dolazio... - gunđam u ime svih nas iz sedamdeset i neke, upoznajući se sa Majom, Aleksandrom i Dušanom (ispomoć iz bratske „Laste"), trojcem sa kormilarom - Zoranom Vlajkovićem, glavnim kontrolorom, koji na svu moju muku imaju da kažu samo: „A da kupiš kartu?"
- Ma, hteo sam, Milice mi majke (naravno da se ne zove tako), ali nemam trafiku kilometrima naokolo, a u tramvaju jasno piše da je „zabranjeno uznemiravati vozača u toku vožnje".
U redu, ćeraćemo se još, a dotad ajde da malo isprepadamo ovaj fini svet u autobusu... čim istrči desetina koja se „setila" da baš na ovoj stanici treba da izađe.
Naime, otkad su se opasali šljaštećim prslucima na kojima jasno piše „GSP kontrola", lakše nam je stići i uteći, s obzirom na to da im je sad faktor iznenađenja jednak prikradanju slona kroz polje maslačaka...
- Ne, ne, prsluci već postižu željeni efekat - oni koji nemaju karte napuste vozilo, a oni koji ih imaju ali ih, recimo, nisu otkucali to učine čim nas vide na stanici... - veli Maja Vimer, dobroćudno devojče sa osmogodišnjim stažom u „rvanju" sa ovakvima sličnim mojoj malenkosti. Zapravo, pomenuto rvanje u njenom slučaju slobodno može i bez navodnika, ali o tome kad izađemo iz autobusa. Sad valja raskrinkati gospođu koja nevešto gleda kroz prozor, znam taj rad...
- Jaoooo, nema mi povlastice! Sad sam iz pošte, tamo sam vadila novčanik, mora da mi je ispala, ili ju je neko ukrao?! Evo, nema mi ni lične karte... - nije moje da se mešam, ali gospođa je očigledno filigran, nebrušeni dijamant... Takva izražajnost, dikcija, mimika, emocije - bravo, bravo, bravooooo! Kad porastem, voleo bih da ovladam takvom tehnikom...
- Dobro, imate li kod sebe bilo kakav dokument sa matičnim brojem... - smireno i ljubazno nastavljaju „ridže", al „biju i naši"...
- Nemam. Kuku, nisu mi valjda ukrali novčanik... - ma, kakav crni Miloš Bojanić, gospođa je žrtva sistema, društva, zavere, otuđenih centara moći...
- Molim vas, izađite na sledećoj stanici... - izlazimo i mi, resto putnika je u onih 85 odsto za koje statistika veli da redovno kupuju karte, il markice, nema potrebe za daljim zadržavanjem.
Nego, da se čekajući sledeći autobus malko vratimo Maji i pomenutom rvanju, koje je, nažalost, sastavni deo njihovog posla.
- Tako je to kad radiš sa ljudima, ali na sreću mnogo je više onih normalnih i kulturnih, nego što je bila ta žena zbog koje sam završila na bolovanju - oštrimo se za priču u senci stanične „pečurke".
- Elem, prišla sam toj ženi i zatražila kartu, odmah je krenula sa svađom i salvom uvreda, valjda misleći da ću se isprepadati i da će se provući na galamu. Zamolim je da napusti autobus, stojimo na stanici, pišem joj kaznu, i taman kad sam joj vraćala ličnu kartu i pakovala blokčić, ščepa me žena za torbicu želeći da otme blok, zavrnu mi ruku, i bi šta bi... Na sreću, nije uspela da se dokopa bloka, ali jeste uspela da pobegne. Epilog: ja na bolovanju zbog povrede i stresa, ona tužena, čekamo suđenje... - kraj Majine priče zatekao nas je na stepeniku autobusa na koji smo se sad namerili. Ovog puta na pravcu od opštine Novi Beograd ka centru.
Prvo cunami onih što obaraju olimpijsku normu pri istrčavanju iz autobusa, pa ulazimo mi, kontrolori i „kvislinzi", a zatim tup zvuk poništivača karata što grca od iznenadne zainteresovanosti za njega i čuveno: „Dobar dan, molimo vaše karte na pregled"! Začudo, ali na sreću, nema više one larme koja je pratila svaki ulazak kontrole.
Čak i oni koji se nisu dokopali vrata na vreme ćutke daju dokumenta i u tihom besu gužvaju prijave gurajući ih negde u džepove i zapećak razmišljanja.
- Gospođice, ne samo da vam je istekla markica, već vam je i povlastica iz 2009. - čujemo Maju kako objašnjava devojčetu da smo odmakli u vremenu dalje nego što to njoj možda izgleda.
- Da, ali, znate... - muca, pokušavajući da smisli izgovor za šestomesečnu „rupu" u pamćenju, i povlastici. Ne ide da proba ni onu foru sa julijanskim i gregorijanskim kalendarom, pa čak ni sa kineskim, svi su uveliko u 2010.
Maja je pažljivo sluša, ispisujući kaznu, dabome...
Polako se iskradamo, kako to švercerima već i dolikuje, mašući našim „ridžama" u pozdrav.
Mislio sam da ovo nikada neću prevaliti preko usta, ali... Teško nama sa njima, ali još teže njima sa nama, bogami!
