Izvor: Politika, 03.Jan.2010, 23:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I povređeni se borili protiv buktinje
Posle ukazane lekarske pomoći, vatrogasci Dragan Stefanović i Peđa Talović vratili se u krug KBC „Dragiša Mišović” i sa kolegama nastavili gašenje požara
Pod limenim krovom tutnjao je oganj. Plameni jezici „palacali” su sa plafona. Na četvrtom spratu KBC „Dragiša Mišović” bilo je kao u grotlu. Vatra koja je te večeri, 24. oktobra 2009. godine, izbila u ovoj bolničkoj ustanovi gutala je sve pred sobom. U borbi s njom, kako bi se spasli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najteži pacijenti, povređeni su Dragan Stefanović (35), komandir odeljenja u vatrogasno-spasilačkom bataljonu „Zvezdara”, i njegov kolega iz bataljona Peđa Talović (30). Plikovi na rukama, vratu, nogama, polomljene kosti šake, nisu im bili prepreka da se posle ukazane lekarske pomoći vrate na posao i završe započetu intervenciju.
– Kada smo mi stigli ekipe su već gasile požar, ali je krov bio pretvoren u buktinju. Spolja nije izgledalo tako strašno, ali unutra... Za sedamnaest godina kako radim kao vatrogasac, tako nešto nisam video. Vatra na sve strane, dim, čađ, kao u filmu. Kroz limeni krov plamen nije mogao napolje, pa je sva vrelina ostala unutra – priseća se Stefanović.
Procenio da vatru neće lako ugasiti, spustio se sprat niže i lekarima rekao da bez panike izvedu pacijente.
– Odjednom je na krovu zatutnjalo. Na plafonu su se ukazale pukotine, a kroz ležišta sijalica izbijao je plamen. Rekao sam ostalima da izađu, a onda i sam krenuo niz stepenice. Trebalo mi je još dva metra da dođem na sigurno, a onda se sve urušilo. Uspeo sam da strčim, ali su žar, gipsani i limeni delovi plafona i krova pali po meni. Kolega je priskočio i povukao me. Nastavio sam da radim i tek kasnije primetio peckanje – kaže Stefanović.
Bolje je ipak, kaže, što se ovo dogodilo njemu, a ne nekom od drugih vatrogasaca.
– U ekipi za koju sam odgovoran bilo je dosta mladih ljudi, ali su svoj posao odradili profesionalno. Najdraže mi je što u njihovim očima nijednog trenutka nisam video strah – kaže komandir.
Pet minuta pre nego što se Dragan opekao, na drugom stepeništu u potrazi za ekipom iz Voždovca ruku je polomio Peđa.
– Krov je počeo da se urušava, a mismo se povlačili ka sigurnom delu. Video sam crevo i zaključio da gore ima ljudi. Komandir sa Voždovca krenuo je za mnom, ali je odjednom sve počelo da pada i deo krova nam je preprečio put. Ostali smo odsečeni. Pošli smo kroz vatru, ali od dima nismo videli ništa. A oko nas plafon gori, zidovi gore, pod gori... – priča Talović.
A kada su Peđa i drugovi uspeli da se dočepaju stepeništa, ono se stropoštalo.
– Propali smo kroz stepenice, a članovi voždovačke ekipe pali su preko mene. Kada smo videli da smo svi čitavi, krenuli smo na sigurno. Da sam polomio ruku primetio sam tek kad sam hteo da pridržim kolegu koji se okliznuo – priča Talović.
Neverovatno je, dodaje on, da je osamdeset ljudi radilo na ovoj intervenciji, a da su svi bili kao jedan.
– Posle ukazane pomoći i Stevke i ja smo odlučili da se zbog naših drugara vratimo nazad u KBC. Dragan je čak ostao do tri sata posle ponoći, a ja sa zavijenom rukom sve dok me komandir nije oterao. Mi, vatrogasci, nismo samo kolege, već drugari, prijatelji i kumovi. Jedni u druge imamo poverenja, jer jedni drugima čuvamo glavu – ističe Talović.
Ovim hrabrim mladićima najvažnije je da niko od pacijenata nije povređen i da nikom od njih ni na trenutak život nije bio ugrožen. U tome im je, napominju, naročito pomoglo osoblje KBC-a i lekari Hitne pomoći.
– I da se ponovo nešto slično dogodi, opet bismo uradili isto. Vratili bismo se bez obzira na sve – kažu uglas Dragan i Peđa.
Momci su sutradan posle intervencije otišli na različita mesta. Dragan na svadbu, a Peđa da ,,muku muči” sa novinarima.
– Od silnih poziva i baterija na mobilnom mi je crkla – objašnjava Talović.
B. Vasiljević
[objavljeno: 04/01/2010]
