Izvor: Kurir, 23.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HOD PO MUKAMA
Branko Jokić i Slobodan Žižović, paraplegičari, pokazali ekipi Kurira na kakve prepreke svakodnevno nailaze invalidi u kolicima
Branko Jokić i Slobodan Žižović, invalidi, svakodnevno se bore se „džinovskim“ preprekama, koje su ponekad nesavladive, počev od nekoliko centimetara trotoara do visokih stepeništa ulaza u skoro sve gradske i republičke institucije i stambene zgrade u Beogradu. Kako kažu, ni sa gradskim prevozom ništa nije bolje, jer je skoro nedostupan >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << za većinu invalida.
Iako Jokić ima sopstveni automobil, to mu donekle olakšava kretanje, ali ne rešava problem do kraja. Naime, na većini parkinga na kojima je obezbeđeno mesto za invalide nema dovoljno prostora da se iz kola spusti rampa i izvuku kolica.
Ekipa Kurira je sa Brankom i Slobodanom prošla skoro svakodnevni „hod po mukama“, od izlaska iz automobila ispred lokala, preko parkiranja ispred zgrade poreske uprave Čukarica do penjanja stepeništem.
Jedini parking u tom delu Banovog brda je parking OUP Čukarica, sa koga nas je dežurni policajac ljubazno „oterao“ objasnivši da je to rezervisano za njihova vozila i da ne možemo tu da stojimo bez odobrenja komandira. Tek što je novinar, uz pomoć jednog prolaznika, izneo teška invalidska kolica iz auta i Jokić seo u njih, vozač džipa je tražio da sklonimo kola kako bi mogao da izađe s parkirališta.
- Evo kako mogu sam da uđem, a nemam ni gde da se parkiram. Vidite kako se naši policajci ponašaju, a prošle godine kada sam bio kod ujaka u Španiji, policajac je zaustavio saobraćaj u oba smera da bih u kolicima prešao ulicu - objašnjava Jokić.
Ulazak u zgradu poreske uprave za nas je ostao neispunjen cilj, jer nismo uspeli da nađemo dobrovoljce koji bi nam pomogli da iznesemo kolica sa Brankom. Ostali smo na dnu ulaznih stepenica, nemoćni da osvojimo jednu od „tvrđava“ sa kojima se invalidi svakodnevno susreću.
Ipak, ovakve prepreke nisu obeshrabile Branka i Slobodana, koji na sve načine pokušavaju da se bave nekim samostalnim poslom, jer su njihova mesečna primanja nedovoljna za osnovne potrebe. Od pozajmljenog novca iznajmili su prostor, opremili ga i zaposlili jednu slabovidu osobu.
- Pre nekoliko meseci rešili smo da otvorimo salon za masažu u kom bi radilo nas nekoliko invalida. Tu je počeo naš hod po mukama, počev od administracije pa dalje. Firma je trebalo da bude registrovana na moje ime, ali pošto sam u kolicima, morali smo da je registrujemo na Slobodana Žižovića, koji je invalid druge kategorije, ali makar hoda - ogorčen je Branko Jokić i kaže da je, kao takav, zajedno sa ostalima osuđen na izolaciju i diskriminaciju na svakom koraku.
- To nije samo odnos vlasti, nego i celokupnog društva. Kada sam na protestu 5. oktobra 2000. godine ispao iz invalidskih kolica, prišli su policajci da me podignu, a ljudi okolo, umesto da mi pomognu, smejali su se. To me uvek zgrane, ovde se svi ponašaju kao da nismo ljudi, za razliku od evropskih zemalja - naglašava Jokić.[ antrfile ]
NISKOPODNI AUTOBUSI REŠENJE
U Gradskom saobraćajnom prevozu postoji služba koja ima desetak adaptiranih kombi vozila. Međutim, to je malo za prevoz 200.000 invalida u Beogradu. Idealno bi bilo kada bi i vozila gradskog prevoza bila adaptirana kako bi ih koristili i invalidi.
- Već 12 godina imamo organizovan prevoz za invalide. Sarađujemo sa nekoliko specijalizovanih škola i udruženja, imamo službu koja prevozi invalide po unapred utvrđenom rasporedu i ostvarimo oko 200-300 takvih vožnji dnevno. Na tome se dosta radilo, a i pisalo o tome - kaže Ljiljana Ilić iz Gradskog saobraćajnog preduzeća i dodaje da „opredeljenje GSP jesu niskopodni autobusi“?! (G. R.)
