Izvor: Politika, 07.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grize riba na Dorćolu
Kao i svaki prekaljeni pecaroš, kome je stalo do sopstvenog zadovoljstva i ugleda na obali, baba Soka po ceo dan priprema „pribor”. Čisti ceger od mrvica. Podmazuje točkove na ruskim kolicima. Gura kese jednu u drugu, pa naraslu loptu pegla dlanovima i pakuje u pregradu torbekanje.
Manirom alasa što strpljivo proverava mrežu, premerava sadržaj fioke s dokumentima. Gleda da fotografijama sa kojih se smeši slučajno nije istekao rok od šest meseci. Da l’ je poslednji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ček od penzije na svom mestu, spreman za fotokopiranje, u slučaju kakve hitne intervencije na nekom od prestoničkih šaltera. Akcije, povlastice, dotacije, razne vrste pomoći... Ne treba ništa propustiti.
Dobro je, osmehuje se Soka, nema rupa u „meredovu”. Gradski virovi su nepresušni, valja biti spreman. Nikad se ne zna kad će „alat” zatrebati. Kad će negde „riba” da zagrize.
Čisti zatim čizme. Struže žvakaću gumu koju je „zaradila” u poslednjoj akciji u lovu „na jevtinoću”, u podzemnom prolazu na Zelenjaku. Ništa ne sme da je usporava kad jurne da pokupi „ulov”.
Glanca na kraju i telefonsku slušalicu. „Ekipa” je neprestano budna, može neko od „kolega” da zazvoni u bilo koje vreme.
I, najednom: „Driiin-driiin!” Zvoni.
– Džabe prevoz za GSP i „Lastu”! Ma šta kažeš! I za vas sveže penzose! Javljam svojima! Računaj da smo krenuli!
Stara vrti brojčanik, izdaje uputstva. Upire prstom u pravcu terase. „Bode” odsečno plafon. Nekoliko puta „buši” pod. Prekida brzo vezu, oblači se vojnički, uvežbano. Uzbuna je! Grize na Dorćolu! Dele se legitimacije za besplatnu vožnju osobama koje su prebacile 65 godina, s penzijama nižim od republičkog proseka! Najzad, ribetina!
Iako je pet izjutra, ceo tim iz Višnjice je na autobuskom stajalištu. Tu su i Senka, i Pera, i Sonja sa Zvonkom, Radojka sa unučicom. Eto i bolešljivog Staneta, lupa štapom, dojurio i Miljko, a Milka trči za njim bez duše.
Soka, najstarija među prisutnima, budući da je prošle godine sa srećom uzela osamdeset treću – te poseduje „trajnu” besplatnu kartu – ima instruktorsku funkciju, što njenu odgovornost nekadašnje pravnice dovodi do belog usijanja. Predano vrši smotru: proverava opremu, dokumenta, fotografije. Cepidlači, strelja komšinicu Senku preko naočara: „Slike ti izbledele, a i s plaže su... Slikaćeš se u GSP-u, postavili ljudi automat za takve, smotane, ko što si ti. Mi ćemo ti čuvati red.” I dodade: „Za mnom u bus, drugovi!”
U pola šest višnjička grupa priključi se hiljadama okupljenih pred zdanjem prevoznika. Red u Kneginje Ljubice formirao se spontano, kao u najbolja, „zlatna” vremena za krizu, kad su cvetali jedino redovi. Svi znaju korake ulične „igre”: staneš iza onog poslednjeg. Ako ne znaš, priupitaš šta se čeka. Ako ni on ne zna, pitaš dalje, onog ispred. Ubrzo saznaš. Da l’ je zejtin, da l’ šećer, da l’ tačkica, da l’ markica... Nema veze šta je, važno je – da je! Da se diše složno, jedno drugom za vrat, da se druži. Komentariše. Razmenjuju iskustva. Milina. Život je ponekad tako lep!
Redari organizuju svetinu da ne dođe do nemilih scena. Znaju, vremešni umeju i te kako da se razjare. Tetoše ih, dodaju vodu i šećer, zahteve i olovke. Popunjavaju se formulari na haubama automobila. Na fasadama. Na ramenima...
Klima se glavom pred kamerom. Pametno se odgovara na pitanja novinara. Jedino niko od anketiranih ne zna precizno da kaže zašto je baš prvog dana dotrčao na Dorćol. Svi, izgleda, mogu samo danas, sutra već imaju druge radne zadatke. Čekaju ih mnogobrojne penzionerske obaveze.
Višnjičani su „kombinacijom”, kao i uvek, završili i ovaj poslić. Dok se Senka slikala u automatu, bez kupaćeg, baka Soka je prepoznala komšiju u šalter sali – inače, civilnog vojnika – angažovanog na smirivanju haosa. Fin dečkić, setio se da mu je kao malom kupovala sladoled i našao se „svojima” u nevolji.
Za manje od šest sati sve je bilo gotovo, te se razdragano društvo, s bogatim ulovom i pesmom na usnama, uputi kući, na dežurstvo. Prolećna sezona upravo počinje. Možda „riba” još negde proradi.
Darko Kalezić
[objavljeno: 08/03/2009]
