Izvor: Politika, 02.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grešnici od Boga
Ni po čemu to nije bio jedan od onih dana za kakve kažu da valja poći na put. Nigde linije na horizontu da razgraniči jutro. Nigde neba. Svud` po njemu oblaci, k`o bolni podlivi i modrice. Pretovarilo se kišom pa se, ko balon pun vode, zanelo pravo na koplja s vrha „Beograđanke”... Da čovek ne krene ni do trafike, a ne put Kavkaza...
Verujem da je Danijela znala da Beograd neće poraniti da bi joj mahao. Da li se ipak nadala – verujem da jeste.
Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naš je manir da heroje ne ispraćamo već dočekujemo, ubeđeni da imamo prava, il’ što je gore, zasluga za njihov uspeh.
A, Danijela Jovanović je veliki heroj! Sve i da nije s platoa pred Hramom Svetog Save pošla put najvišeg kavkaskog vrha Elbrusa – jednako bi to bila.
Rođena je bez šaka i stopala i uspe li u svom naumu biće jedina žena invalid koja je stigla do kote od 5.642 metra. Svet će tada pričati o odvažnoj Beograđanki, a mi ćemo se, naknadno, ponositi njom.
Sve i da ne uspe, nedajbože, neko će, opet, tamo negde, pomenuti da je pokušala, a Beograd... E, dobri stari autistični Beograd ne prašta pokušaje... mada je i sam sazdan od njih.
Da me ne shvatite pogrešno, ne sažaljevam ja u ovoj priči Danijelu, već nas. Ona jeste invalid, ali smo hendikepirani – mi!
Njeni fizički nedostaci daleko manje sputavaju od naših – onih u svesti.
I ne kažem da je to jutro bilo nezainteresovano za Danijelu samo zato što je invalid, niti da je ovo grad apsolutnih predrasuda, ali... Jeste me naročito pogodila njena sudbina. Zapravo, sudbina svih njoj sličnih...
Jer, ’ajde da se više ne lažemo, u tim ljudima vidimo samo bolest. Maltene, zaraznu i prelaznu. Ko barem jednom nije rekao „jadnik” ugledavši invalida ili onako, paganski, pljunuo tri puta, uz obavezno: „Daleko bilo...”, neka se javi i obećavam da ću pojesti današnju „Politiku”.
Žao mi je što je ova divna devojka krenula surovim putem da bi dokazala koliko sebi, toliko, verujem i nama da je neizostavni i punopravni delić ovoga društva. Da može isto, pa i više kao i mi što ne znamo šta bismo sa šakama i stopalima, osim da besciljno mlataramo...
Ali, i kada pokori strašni vrh i vrati se u svoj grad šta će zaista dobiti od njega i nas?! Priznanje kroz još jednu titulu: više neće biti samo običan bogalj, već bogalj fenomen! Jer, učinila je nešto tako tipično za čoveka, ali ne i za invalida?!
Drage kolege i ja uradićemo nekoliko intervjua s njom licemerno se trudeći da ne prenaglašavamo njene nedostatke. Pazićemo da omaškom ne pružimo ruku prilikom upoznavanja, il’ rastanka. Slikaćemo je iz posebnih uglova da vas ti prizori previše ne uzbude i... duga tišina do nekog novog invalida koji će se odvažiti da izađe iz okvira ortopedskih pomagala i postane atrakcija. Na jedan dan...
Jer, da nije tako ne bi za te ljude bila rezervisana najružnija reč u našem jeziku, gorepomenuta: bogalj. Zašto? Zato što još, duboko u sebi, nosim i negujemo bapsko ubeđenje da su to od Boga(lj) obeleženi i kažnjeni?! Tako se i ponašamo, kao da ćemo naljutiti Gospoda osvrnemo li se na one od kojih je i on „okrenuo” glavu.
Ne terajmo te zlosrećne ljude na vrhove Kavkaza da bismo shvatili odakle su pošli...
Dvadeset i prvi vek je, dragi moji. To što je neko sporiji zbog štaka, proteza i invalidskih kolica ne znači da još nije ušao u njega...
Evo, završiću rečima jednog drugara koji je od 11. godine vezan za kolica: „Najviše me pogađa kada se ljudi prave da ne primećuju moj nedostatak. To samo čini da bude neprijatno i meni i njima i da se osećam jako loše! To mi ne pomaže da uđem u autobus”...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 03/08/2008]
