Izvor: Politika, 07.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gradovi su grobnice za ljude
Nikola Kolja Milunović, akademski vajar koji je nedavno nagrađen za trajan doprinos srpskoj kulturi, četrdeset dve godine živeo je u Tolstojevoj ulici na Topčiderskom brdu
Nikola Kolja Milunović je istaknuti vajar i profesor na Akademiji umetnosti Megatrend univerziteta. Spomenik braniocima Beograda iz 1915.godine na Dorćolu, između ostalog, jedno je od njegovih značajnijih dela. Rođen u Beogradu, sin Mila Milunovića, jednog od naših najboljih slikara 20. veka, akademika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i osnivača Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, odrastao je na Topčiderskom brdu. Najpre su stanovali u Ulici Vase Pelagića, a skulptor pamti i tramvaj "dvanaesticu" koji se tuda spuštao i ponekad prevrtao kod zdanja BIGZ-a.
Za taj kraj ga, kaže, vezuju uspomene na fantastične ljude, sve same "originale" Beograda. Za alhemičare života, ljude izvan svake konkurencije, ali i na sumorne događaje neposredno posle oslobođenja.
Iako je njegov otac tada već bio cenjen slikar, vremena su bila takva da se prilično skromno živelo. U sadašnjem Muzeju kralja Petra bila je škola koju je učio Kolja Milunović. Tačno se seća čuda kada je prvi put, na tom mestu, ugledao roletne, lakiran parket koji se caklio do usijanja i bidermajer fotelje koje su Nemci koristili za vreme rata. Posle su otišli na Cetinje, gde je vajar zapamtio duge zimske noći, obilne kiše, gromove od kojih se sve treslo i drugovanje sa Danilom Kišom, koji je taj period zabeležio u knjizi "Rani jadi".
Kao na Sezanovoj slici
Život u soliterima, život sa liftom za njega je mučan. Pre bi pristao da ga nema, da ne živi, da ne postoji, nego da stanuje u nekoj od beogradskih višespratnica. Beton, asfalt, gužva, mnoštvo ljudi, neartikulisanih glasova i krikova za Milunovića su odrednica ne samo za biološku nego, pre svega, za stvaralačku smrt.
Ipak, umetnik koji je nedavno nagrađen visokim priznanjem Kulturno-prosvetne zajednice za trajan doprinos srpskoj kulturi, najduže je stanovao na Topčiderskom brdu. Četrdeset dve godine proveo je na mestu gde se, kako tvrde hroničari društvenih zbivanja, krojila srpska istorija 20. veka. U Tolstojevoj ulici broj 9.
– To je stara kuća koja ima bogatu i zavidnu tradiciju, u nju je navraćao i Nikola Pašić. Živeli smo u toj kući duže od četiri decenije. Otac je umro posle sedam godina boravka u njoj. Verovatno se njemu kuća dopadala, jer je izgledala kao sa Sezanovih slika. Imala je veliku baštu sa šumom. Leti je bilo divno, dok su zimi bili teški uslovi za život. Trebalo se zagrejati. Bila je to, u stvari, vinogradarska kuća sa kaljevim pećima koje su dimile. Dugo godina smo se tako mučili. Zapravo, ta kuća u Tolstojevoj broj 9 je podignuta 1900. godine. Oko nje je postojao zemljani put, a sve ostalo su bili vinogradi. Tek posle trideset pet godina počela je izgradnja i ostalih vila. U toj ulici stanovao je i Peko Dapčević, general, španski borac, pisac i diplomata. Komandant jedinice koja je 1944. godine oslobodila Beograd. U blizini se nalazila rezidencija engleskog ambasadora, a za slabe poznavaoce Topčiderskog brda možda treba reći da je bilo i sasvim skromnih kućeraka, udžerica. Posle rata, nedaleko od norveške ambasade, počeo je da radi Centar za film koji su pohađali naši najveći reditelji. Meni je arhitektonski posebno bila zanimljiva kuća rađena u japanskom stilu, od drveta. Tu je stanovao brat Mohameda Reze Pahlavija, iranskog šaha. Mršav čovek, čudnog lica. Pravi Persijanac. Žurke koje je on organizovao sa najlepšim beogradskim devojkama brzo su se pročule po dedinjskom i topčiderskom kraju. Do nas je godinama živeo pisac Tasa Mladenović, veliki prijatelj moga oca. Toliko živahan čovek, neposredan, vitalan. Iz Tolstojeve ulice sam se odselio 2000.godine. U početku, taj odlazak je za mene predstavljao traumu. Posle nekog vremena, sam sebi počeo sam da se smejem. Čak mi je bilo krivo što ranije odatle nisam otišao. Kuća mi je izgledala tako oronulo, mračno. Tolstojeva mi, danas, deluje napušteno. Ima još starog sveta. Nema živosti u toj ulici. Polupusta je. Doduše, tako je bilo i ranije. Ispod nje je Ulica vajara Đoke Jovanovića. Tu su izgrađene nove vile, a najviše je, čini mi se, napadnuta Užička ulica – smatra Kolja Milunović.
Borba za prostor
Umetnik kaže da njemu nisu strani susreti sa ljudima na beogradskim ulicama. Voli tu misteriju razgovora sa nepoznancima. Međutim, ono što posebno zalazi u njegovo vidno polje jesu nekontrolisani sudari u prostoru.
– Beograđani se često i nekontrolisano sudaraju. Ljudi su izbezumljeni, naročito žene stalno jure sa nekim plastičnim kesama. Jure da stignu, trče za trolejbusom, guraju se, gaze, preskaču. U inostranstvu postoji neko nepisano pravilo, da se ljudi gotovo ne dodiruju. Mene je uvek fasciniralo to sabijanje ljudi na malom prostoru. To je monstruozna ideja. Ljudi nabijeni kao pacovi u loncu. U velikim gradovima zato dolazi do pojačanog kriminala, ljudi se bore za svoj prostor – uočava naš sagovornik. Milunović je trenutno angažovan na izradi biste Petra Lubarde koja treba da bude postavljena ispred slikarevog legata u Ilinčićevoj ulici, nedaleko od Topčiderske zvezde.
– Kada sam bio u Americi, prijatelj mi je zamerio da sam mnogo spor. I jesam. U Beogradu je oduvek postojala ta vrsta ležernosti. Ne daj Bože da se izgubi. Savremena tehnika ima razorno dejstvo na čoveka. Zato su ljudi u velikim gradovima sve više očajni. Sa druge strane, siromaštvo stvara najpogubnija stanja kod čoveka. Ljudi koji se ne bave umetnošću taj pritisak nisu u stanju da podnesu. U tom smislu, umetnik je zaštićen. On se zatvori u svoj svet i potpuno zaboravi na okolinu. Jedan čuveni biolog nedavno je u svojoj naučnoj studiji izrazio ogromnu dozu zabrinutosti. Istakao je da čovek može da živi samo u ljudskoj zajednici do visine svoga roda. U rodovskoj zajednici. Velike gradove sadašnjeg formata, ljudska priroda nije projektovana da podnese. Biološki ne može da izdrži. Takvi gradovi sve više postaju opasnost za čoveka – zaključuje Kolja Milunović.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 07.05.2007.]
