Izvor: Politika, 07.Dec.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Generacija u lastiš fazi
(Ilustracija Bratislav Milenković)
Izašao sam, odmah snimio „radnju”: Grupa građana stoji ispred velikog ekrana. Poput zaverenika prišunjah se poslednjim prilikama u gomili. Prilepih se. Zinuh i ja uvis. Oooo, reklame!
Šareni pokretni svet greje siluete pred panoom. Nudi im sve što nikad imati neće. Opčinjava. Mami. Čudne neke muve, ne osećaju ni hladnoću!
Jedna od strelica izbačenih sa ekrana pogodi i mene! Nađoh i ja svoju hranu! >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prepoznah čupavca s gitarom! „Generacija 5” slavi trideseti rođendan!
Otplovih u osamdesete. Počinjalo je iz ce-mola – pa udri dalje po žicama kako znaš i umeš: „Dolazim za pet minuta...”
Bio sam mlad, visok i lep – što me je kao kratka bolest već brže-bolje prošlo – i skakao kao oparen kad god bi neki bubnjar zadobovao u SKC-u. Udarci tog tam-tama bili su zov urbane divljine, zov mladosti, zov čitave jedne generacije koja se zadojila muzikom na struju. Od rokenrola, panka i novotalasnog mleka postali smo zauvek duhom čili, poletni, spremni na iskorak i kreativni. Onda su došle devedesete, „mleko” se promenilo – kakva hrana, takvi konzumenti – i turbofolkeri su se razmnožili, vitlajući zurlama i talambasima zauzeli sve strateške tačke u društvu. Žderu reklame i slušaju narodnjake! Gitarijade su utihnule, „džipsonke” i „stratokasteri” se vratili tamo odakle su i došli: u garaže i skloništa. U sećanje.
Prenuh se i ozaren otrčah kući.
Zabio sam se u ormar, kao u bunar želja. Zakopao sa žarom. Počeo da rovarim i razbacujem. Znam da će me žena ubiti zbog ovoga. Budući da će me pre ili kasnije svejedno zbog nečega ubiti, nastavio sam da hrčkovišem. Lete stvari. Košulje, puloveri, pantalone, kravate... nigde crnog somotskog sakoa okićenog bedževima!
Ponovo zavrteh centrifugu! Lete gaće i čarape! Nema mi sakoa! Nema ni kožne jakne s nitnama i zihernadlama! Stvarno ne znam kako ću na koncert!
Uto odnekud pristiže moj sin. U mooom crnom mladićkom sakou! Okićen bedževima! Mlad, visok i lep, čio i poletan, spreman za velika dela...
– Daj bar kožnjak! – očajnički zavapih.
– Pozajmio sam Stefketu za petak veče... Idemo u SKC... Šta će tebi? Pa ti ne bi mogao ni da je navučeš, zar ne vidiš da si u lastiš fazi... E, moj matori... Bolje bi ti bilo da središ haos dok keva ne pristigne, inače će te obesiti tom idiotskom kravatom! – zalupiše mi se vrata ispred nosa.
Sređivao sam i sređivao. Bar je tako izgledalo... Garderoba mi je sve govorila: „XL”, „XXL”, pa „XXXL”... Vreme promiče pred mojim očima. Stvar po stvar, godina po godina. Iz „iks-elova” ušao sam u poslednju, lastiš fazu. Još se dobro držim, ali pamtim i bolje dane. I, neverovatno, srce mi i dalje užareno, mozak radi trista na sat. Sve zbog onog gorepomenutog mleka!
Skinuo sam prašnjavu gitaru sa kuke na zidu, kašljucnuo i otvorio se: „Ti samo budi dovoljno daleko...”
– I hoću, dalje nego što misliš! – došao je moj sudnji dan. Supruga se vratila prerano!
– Kako li se meni desilo, da od tolikih „srećnica”, baš na tebe nabasam... – zapomaže pod brdom na kome sam ja kao car sedeo. „Odana, verna i poštenaaaa...” ne prestajem. Kad već ginem, nek bude hrabro!
Ne odustajem lako – čista generacijska falinka – i moja ženica je posle dve-tri stvari pevala sa mnom. Sve u terci! Ima srce! Ima mozak! Sve što jedna žena i treba da ima! A pošto je sredila orman, popila bensedin i kafu, rekla mi da je već kupila karte za koncert. Vodićemo i Paniće...
Ne zna se ko je više đuskao: mi, Panići ili deca...
Pri povratku kući, padala je kiša i duvao je jak vetar. Nevreme nije oteralo najodanije „vernike” pred reklamnim panoima. Treniraju za svoj obred, svoje veliko godišnje noćno bdenje u Novom Beogradu.
Darko Kalezić
[objavljeno: 07/12/2008]
