Izvor: Politika, 06.Sep.2009, 00:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Garažni posao
Baba nam se zaposlila! Pre podne je, kao i poslednjih 40 godina, penzionerka – ide po zdravu hranu na Kalenić pijacu, šeta s družbenicom duž Dunavskog keja, u sobi na podu razgibava se tibetanskim vežbama... – a po podne kuca tužbe za znamenitu advokatsku kancelariju. Investirala ušteđevinu u osnovna sredstva: pazarila laptop i laserski štampač! Klinci je prozvali Turbo baba! „Neka sam i turbo, sine, pola evrića po strani nije za bacanje. Oči me još dobro služe, prstima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prija gimnastika, a vijuge se razvijaju, nema šanse da zakreče kao prija-Nadičine. Tako mlada, tek uhvatila sedamdesetu, a ko biljka! Gleda u tačku! Ako Beograđani nastave i na jesen ovako da se sude, kao što moj šef predviđa, biće para i za banju, i za keramičko zubalo, a obnoviću i unucima zimsku garderobu...”
Kao da mi je majka zveknula šamar. Opustio sam se. Radim samo na tri posla! A žena svega na dva! Zaradu jedva rastegnemo do sledećeg prvog. Umesto da tražimo još koji poslić, mi se nedeljom uveče prenemažemo pred TV-om. Sređujemo utiske! Gubimo vreme! Otkad smo stupili u brak, kao da smo se venčali – sa krizom. Više od dvadeset godina ona nas tera da šljakamo nekoliko stvari istovremeno. Pošto smo se u građanskim protestima devedesetih izborili da se više ne ratuje i ruši – preživeli smo uz redovan rad preprodajući devize, cigarete, benzin... – nego da se stvara nova vrednost, prilika nam se najzad pružila, a mi se opustili! Pomislili: pala diktatura, stigla demokratija – ne mora više da se mulja. I prestali da trgujemo na ulici.
„Nemoj više da valjaš kojekakvu robu, praviš novogodišnje čestitke i masiraš vračarske dame! Neću ni ja da se ponižavam dajući privatne časove ponavljačima i radeći u pljeskarnici! Dosta je bilo! Sad ćemo, kako i dolikuje evropskom svetu, moći da živimo od moje profesure, a ti ćeš lepo da pišeš, priče će se objavljivati, čitati, honorisati...”, ložila me je supruga u pobedonosnim noćima. Našla mene, hepo kockicu: kad se pomene honorar, gorim trenutno i bez pepela.
Krčkajući se na plamenu revolucionarnih iluzija poverovali smo da ženin demokratski san može postati stvarnost. Izašli iz švercerskog kruga! Prešli se načisto! Naše mesto pojele su ulične „ajkule” koje danas, nekoliko godina posle Petog oktobra, stanuju u kućerinama s bazenom. Pokupovali „za dž” nekadašnja društvena preduzeća. Gazduju! Bili golje, a postali kapitalisti!
U meni je proključalo. Izgurao sam „jugića” iz garaže. Uparkirao ga umesto kontejnera na trotoaru. Kontejner pustio nizbrdo. Zamenu neće niko da primeti: limeni četvorotočkaši mnogo liče. Treba mi garaža: u garaži može da se započne dobar biznis. Pa i Bil Gejts je tako krenuo. Imam prostor, želju, plan, motiv. Treba samo raditi, raditi, raditi... Ali šta?
Prelistavam oglase. Šišanje trave za 500 dindži po aru ne dolazi u obzir. Alergičan sam na ambroziju, a prestonica je puna korova. Čekanje u redovima za pasoš i vizu nešto je bolje, hiljadarka za jednu zoru – kako kad noću rintačim za platicu! Terapijski razgovori sa erotskom masažom su odlični – tri debele hiljade! – međutim, izgubio sam klijentelu. Vračarske dame sad masira Đole Nos. Preuzeo mi tezgu! Bacam oglase. Moram da pokrenem garažni posao. Za nedelju veče, moje jedino slobodno vreme...
Okupio sam mlade muzičare. Osnovao garažni bend. Za svoju dušu gruvamo džez, bluz i nešto rokenrola, a za širu publiku i „komercijalne” nastupe uvežbali smo neku ubi bože pop ljigu i tugaljive narodnjake – taj repertoar prolazi kod novopečenih skorojevića koji nemaju sluha, a puni su para. Samo zinu, kao da im se pečeno pile zaglavilo u ustima, dignu ruke i mašu novčanicama pokazujući koliko su bogati i moćni. Onda „šuškama” zapuše saksofon, nekad ih zaglave u vrat violine ili gitare, mada ja najviše volim kad mi – pošto ih nađem „u žicu” – zalepe sto evra na čelo. „Mozak” i treba da se plati.
Darko Kalezić
[objavljeno: 06/09/2009]
