Izvor: Politika, 19.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Garavo lice sreće
Ne mogu opisati taj divan osećaj kad idem ulicom i znam da me svi dobronamerno gledaju – kaže Siniša Teodosin, čistač odžaka
Nešto Siniša uporno ponavlja, ali vetar nosi glas. Publika je popunila parter ubeđena u naše samoubilačke namere.
– Pazi – napokon je vetar naneo ka nama Sinišin zbor. Još da čovek može da se prigrabi za reč, pa i neka korist od upozorenja, ali ovako...
Nimalo poetično jutro gledajući ovako, sa strmog krova sedmospratnice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Grad je "obrastao" u antene i dimnjake. Zgasle, uglavnom.
– Molim vas korak po korak – eto Siniše opet. Lako je njemu. Na crepu je svoj na svome. Dimničar. Silom prilika uvek nešto bliži Bogu od ostalih. Valjda ga zbog toga tako brižno čuva. Pitanje je: ko nas natera u ovu "paraglajding" zonu?! Evo i zbunjenih golubova. Posedali na okna i čekaju da ove smešne, trapave, dvonožne "tice" završe svoj suludi ples.
– Ma kakav strah. Strah je loš saveznik u ovom poslu. Oprez je nešto drugo. On je naš sabrat, mada... džaba ponekad i to – veli, sasvim pomiren sa izvesnošću neizvesnog, kada god kroči na neki od beogradskih krovova. Nije njemu, Siniši Teodosinu, previše godina, pa da s takvim mirom prihvata mogućnost surove sudbine. Ali opet, posao mu je upravo takav da ga jedino ta bespogovorna pomirenost drži podalje od nevolja.
– Što naš narod kaže – nema smrti bez sudnjega dana. Evo ti sudbine mog kolege, prijatelja, iskusnog dimničara: noć, zima, popeo se zlosrećnik na krov one zgrade tamo, kod Železničke stanice, a po krovu, kao za inat, nekakvo prokleto ulje. Pokrilo sve. Sve se stopilo u istu ravan. Sve je izgledalo kao čvrsta površina. Jedan pogrešan korak i sunovratio se mučenik niz staklarnik zgrade. Žena i dvoje male dece su ga čekali da se vrati sa te smene, ali... – kao da se ljutnu na misao što ga vazda okrene ka tom prokletom krovu o kojem zbori, strese Siniša s usana zadnje slovo o tome i obori pogled. Čudno je kad dimničar to učini. Putuje i putuje pogled kao da u bezdan propada. Nikako da bezglasno tresne o zemlju...
– Ali i pored svega, mnogo, zaista mnogo volim ovaj posao. A počeo sam kao veoma mlad. Sa tek navršenih šesnaest godina, kada mi je više do igre bilo, ali je strašna porodična tragedija tada uredila moj put, nametnula mi ulogu hranitelja kuće i popela me na beogradske krovove. I evo danas, dve i po decenije kasnije, nema te sile ni takve ponude koja bi me naterala da menjam zanimanje. Koji još esnaf može da se pohvali da je uvek i svugde rado viđen? Kome se to ljudi silno obraduju i kada se ničemu drugom obradovali ne bi? Samo dimničarima, eto kome! Za sve ove godine rada ni na šta drugo nisam nailazio osim na – osmeh. Ljudi još samo u dimničare veruju da donose sreću. Tako je bilo i tako će biti – kao da se prolilo iz njega, razbaca naš dimničar namah tu garež sa pređašnje priče i rastrča se po pitkom kazivanju.
– Ne mogu ti opisati taj divan osećaj kad idem ulicom i znam da me svi dobronamerno gledaju. Neka je to samo stogodišnje praznoverje ljudi, ali volim tu misao da sam nekome ulepšao dan samo zato što je video dimničara i zaustavio me da mi dodirne dugme. Veruj mi, zovu me u preduzeća, vrtiće, škole... da prošetam kroz njihove zgrade prvog dana nove godine i donesem im sreću. Evo, skoro mi je u kafiću prišla jedna devojka i pitala može li da iščupa jednu dlačicu iz ove sirote četke. Naravno, rekao sam joj i posavetovao je da, ako to čini zbog neke neuzvraćene ljubavi, neka je stavi u nedra. Pogledala me je tako ubeđena da mora biti tačno, ako to dimničar kaže i učinila upravo to. Spustila je u nedra, puna nade da će od tog trenutka nestati svi njeni ljubavni jadi – stade, kol`ko da rečju ne srlja pred suncem koje se tek tragom presamitilo vrhom značke na njegovim prsima, pa nastavi baš o njoj. O tom malom, zlatnožutom železnom belegu.
– Mislio sam da je nikada, nikome ne bih dao, jer se ova značka ne dobija uz uniformu već i te kako zaslužuje, sve do jednog jutra, pre neku godinu... Zaustavio je momak automobil nasred ulice istrčao iz njih i prišao mi. "Molim te, molim te daj mi tu značku", ponavljao je ne dajući mi da dođem do reči. Pokušao sam da mu objasnim šta meni i dimničarima uopšte ona znači, ali je on, kao da me ne čuje, ponavljao, iznova i iznova, jedno te isto. Onda me je u trenutku presekao rekavši: "Dete su mi upravo uveli u operacionu salu, molim te daj mi je, njemu za sreću..." Kako je to izgovorio, tako sam skinuo celu jaknu i rekao – džaba mi bila i značka i sve. Ako je za to, za zdravlje deteta nosi je sa sve jaknom. Skamenio sam se i ćutao. Bog mi je svedok da sam tada kao nikada pre poželeo da su sva verovanja o dimničarima i sreći, tačna. Tada se i on, valjda oduševljen mojim gestom, predomislio i uzeo, kao i mnogi, dlačicu iz četke. Valjda mu je pomogla. Nadam se. Hoću da mislim da jeste – sad nasta ona praznina koju nanesu uskovitlane misli i osećanja, a reči joj ne mogu ništa.
Usidrio se Beograd krovovima za nebesa i ćuti sa nama. Pod nama. Isti oni golubovi još dremaju na oknima. Udari vetar, al` sve ređe. Nema ovde više reči u koje bi bezobzirno upadao. Još nema nikakvog glasa o onom davno oborenom pogledu. Sačekaće Siniša još malo. Ovde na krovu. Možda mu tanki, mirisni dimovi – nešto, odnekud jave...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 19.11.2006.]
