Izvor: Politika, 29.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvojnik na Sajmu knjiga
Osećam već duže vreme promaju u glavi. To su, verovatno, primetili i čitaoci ovih tekstova nedeljom. Zato sam jedva dočekao 51. sajam knjiga, nadajući se da ću makar pod kupolom Hale jedan naći mudre knjige kojima ću uspeti da te rupe na glavurdi zapušim. Nedostajali su mi odgovori na neka pitanja koji bi oduvali tu pustoš. Na primer: šta je život? Da li je to savršena igračka, ili je to Božji dar. Još mi je teže da nađem odgovor na pitanje: a šta ja da radim s njim?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Onda se u ovo vreme tranzicije nametnula i dilema: u koga da verujem – u ljude ili Boga? E, pa tu svakodnevno stižu zahtevi i od porodice, koja traži da u mom životu ona bude na prvom mestu. Drugi mi stalno pričaju o ljubavi i govore da moram(!) nekoga da volim. Ja tu potrebu i osećam, ali: koga da volim?
S tim rojem misli zakoračih na sajamski prostor prošle srede. Bilo je mnogo naroda. Gurali smo se kao na otvaranju nekog supermarketa. I onda ispred sebe ugledah nekoga ko liči na mene. Pljunuti ja. Hod, nagnuta glava na levu stranu, poguren, ama kao da smo jednojajčani blizanci. Čudno, beše i obučen kao ja. Protrljah oči da skinem tu vilinsku koprenu sa njih, ali dvojnik je i dalje lagano išao ispred mene. Zaboravih i na knjige i na pitanja kojima sam tražio smisao života i svu pažnju usredsredih na tog kopilana. Primakao sam mu se toliko da je mogao da oseća moj dah iza leđa.
Prođosmo pored sajamskih pljeskavica. Delovale su nekako kulturnije, pametnije i ukusnije od onih u Guči. U to se uverismo, kad i on i ja, maznusmo po jednu. Ne možemo gladni ići u potragu za hranom za glavu. Tako i uđosmo u Halu jedan, on napred, ja na metar iza njega. Trebalo nam je najmanje tri sata da se probijemo kroz gužvu i u brzini pogledamo šta se sve nalazi na štandovima izdavača. Pratio sam ga u stopu. I sve vreme mislio na to – kad li je to moj otac mogao da bude odsutan od kuće.
Dvojnik se najpre zadržao kod čoveka koji je na prvoj galeriji Hale jedan sedeo pored velikog plakata na kojem je pisalo: "Udelite donaciju autoru buduće knjige koja će u budućnosti dobiti svih 400 domaćih nagrada za književnost". Onda je zaustavio neku ženu, koju je očigledno odranije poznavao, i nešto s njom razgovarao. Prišao sam bliže da čujem o čemu to njih dvoje mudruju.
– Ovaj 51. sajam knjiga je kao i onaj 41. Sličan je i onom 31. Ništa se tu nije promenilo. Sem što su face ljudi koji ovde dolaze nešto starije. I opet je jagma za knjigama sa naslovima "Kako do hleba bez motike", "Kako sam progutala 1.000 muškaraca", "Kako da budem zdrav i lep", "Kako da skuvam dobar ručak", "Moj život raspusnika"... Sve te knjige kao da su objavljene samo da čovek zaboravi na važne stvari, da što manje razmišlja – odmahujući glavom govorio je dvojnik svojoj sagovornici.
– Pravo da ti kažem, došao sam ovde da ubijem vreme i pomognem kolegi da se snađe, jer mu je ovo bila prilika da prvi put boravi u glavnom gradu, iako živi relativno blizu, u Užicu. Ja sam iskoristila priliku da posetim sina studenta i odmah brišem natrag – reče nepoznata i rukom pozva nekog da im se pridruži.
Priđe im čovek koji se mom dvojniku predstavi kao profesor iz istog grada. Nešto je držao pod miškom.
– Iz ovih stopa idem u Skupštinu Srbije da im predam predlog zakona kojim se svakom piscu dozvoljava da napiše i objavi samo onoliko knjiga koliko ih je pročitao. Mislim da bi to bilo najpoštenije – objasni profa iz Užica.
Oni se razdvojiše i moj dvojnik poče da zaustavlja jednog po jednog posetioca i da ih nešto ispituje. O, ne, samo to ne. Još se nisam povratio ni od prošlogodišnjeg šoka, kada sam u jednoj televizijskoj anketi video i čuo da niko od anketiranih posetilaca Sajma knjiga nije znao ko je autor romana "Ana Karenjina". Hteo sam dvojnika da zaskočim, da viknem, da je u našoj zemlji i dalje osam odsto onih koji ne znaju ni da čitaju ni da pišu, kao i da se svaki jedanaesti građanin hvali da je pročitao jednu knjigu.
Pa, kome to oni prodaju maglu o desetinama hiljada prodatih primeraka, kad posle ovog vašara nastane tišina i većina izgubi interesovanje za knjigu.
Moj dvojnik opet ugleda nekog svog drugara. Stao sam iza njih dvojice i zevao u kupolu hale, dok su oni razgovarali.
– Opet sve isto. Promocije, nameštaljke, kum kumu, kritičar kritičaru, pisac piscu, narcisoidnost autora, trka za zaradom, divlja izdanja, lažni popusti, ista ogovaranja, najava budućih genijalnih romana i zbirki pesama, isti dijalozi među piscima, iste nagrade... Hoće li beogradska košava ikada prodreti do Hale jedan? – poče da urla dvojnik. Neznanac ga je umirivao, držeći ga za ramena.
– Nemoj, molim te, sve je to tačno što kažeš. No, to nije ništa prema sreći bibliotekara
koji prvi put putuju negde na putni nalog. Pojedincima iz zabiti će ovo biti nezaboravan dan. Hej, bre, bili su u Beogradu. Pričaće o tome i svojim unucima – reče poznanik mog dvojnika.
U jednom trenutku dvojnik se okrenu i ubrzanim korakom napusti Halu jedan, ostavljajući poznanika zblanutim. Ja požurih za njim. On se spusti do parkinga, gde su na slobodnom prostoru sedeli, držeći ispred sebe otvorene laptopove, svi oni televizijski, kompjuterski vidovnjaci. Tu se tiskalo najviše naroda. Nikome nije bilo teško da satima čeka red i čuje šta ga u budućnosti čeka, bez obzira što su im te elektronske suđaje govorile samo najružnije stvari. Dvojnik se na bezobrazan način probi do neke krezube žene, koja mu reče da neće još dugo trajati. Stradaće od vode. Dvojnik zdimi ka izlazu grohotom se smejući, a ja za njim. Izađosmo na Bulevar vojvode Mišića. Tada se okrenu i pogledasmo se – oči u oči.
– Da li te život za nešto pita? – uspeo je samo to da mi kaže. U tom času naiđe cisterna "Gradske čistoće" i jednom peraču ulica ispade crevo iz ruku. Jak mlaz vode zapljusnu dvojnika i on u trenu nestade. Na kolovozu osta samo velika bara.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 29.10.2006.]
