Izvor: Večernje novosti, 16.Maj.2015, 15:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dvoje stiču, jedan rastače

STARO, ukleto pravilo varoši beogradske bilo je da ono što dve generacije mogu da steknu treća ume da proćerda. Marljivost jednih često dočeka nemar potomaka. Da li se radi o usudu ili možda iver ne pada daleko od klade, pa je kakav otac - takav sin, tek, vratili smo se u priču koju nam je ispričala Jelena Jolović, pričajući u segmentima porodičnih sećanja. Uz neko dirljivo poštovanje prema precima i teškim vremenima u kojima su živeli, Jolović se seća svojih starih. Ovo je unekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i priča o Beogradu, budući da je predak naše sagovornice bio Stanisav Marković, svinjarski trgovac. U ono doba trgovina svinjama bila je vrlo unosan posao. Srbi su ih često izvozili u Austrougarsku, koristeći skelu od Makiša ka "prečanskoj" strani. S obzirom na to da su u tim davnim vremenima zime bile jake i dugotrajne, često su svinje prebacivane preko zaleđene Save. - Pradeda Stanisav rođen je u Markovcu 1883. godine, a došao je u naš grad 1908, sa mojom prababom Milenom i njihovim malim, trogodišnjim sinom, a mojim deda Svetom - kaže Jelena. - Živeli su na Mostaru, odnosno u tadašnjem Prokopu. Stanisav je trgovao svinjama, mnogo radio i mnogo sticao. Novcem koji je zaradio, obezbedio je svoju porodicu imanjem u Prokopu, ali i placem na Banovom brdu. Ali, ne lezi vraže. Koliko god da je stekao ugled imućnog trgovca, toliko je ukaljao obraz porodičnog čoveka i domaćina iznenada nestavši bez traga. Pošto je pratio svoje pošiljke, odnosno prasiće i svinje, jedared je deda Stanisav "otišao po cigare" i zaboravio da se vrati kući. - Tada mu se gubi svaki trag. Moja prababa se, od stida i srama pred svetom, celog svog životnog veka držala priče kako joj je muž umro, čuvala tajnu i od dece i od komšiluka i od familije. Jer, zaboga, to je bila neviđena bruka da žena bude "raspuštena", mnogo je prihvatljivije bilo da bude udovica. Nažalost, priča je uskoro dobila svoj epilog - dodaje Jelena. - Ispostavilo se da je mučeni Stanislav šmugnuo u Ameriku sa nekom damom. Dabome, nikada se nije više javio. Bejahu to švalerske muke onog doba. - Uglavnom, kasnije se u mojoj porodici odomaćila jedna dobronamerna i duhovita psovka, utemeljena na pradedinom zanimanju - ".... te tvoj deda, svinjarski trgovac". Priča naše sagovornice nastavlja se kroz opis biografije deda Svete, koji je u međuvremenu stasao. - Deda se oženio mojom baba Rosandom, od milošte Rosom. Kad su dobili decu, preselili su se na Banovo brdo, kod današnje pijace. Od teško stečenih očevih para, tokom 1934. godine deda je kupio i parcelu zemlje, u blizini nekadašnje "Lovačke priče" na kojoj je napravio kafanu. - Ta kafana bila je nešto poput motela na prilazu Beogradu - dodaje Jelena. - Imala je sve što je bilo potrebno u ono vreme za "prijatan boravak gospođa i gospode" i okrepljenje pred nastavak puta - konak, štalu, konjušare. Predstavljala je ostvarenje deda Svetinog sna, ali istovremeno i početak njegovog kraja. Ispostavilo se da je deda bio široke ruke, da se više vina popilo "na recku" nego što je novca ušlo u kasu, a da je ponajviše tog vina popio sam vlasnik kafane, moj deda Sveta. Ipak, kafana je nekako opstajala do bombardovanja Beograda 1941, kada je zauvek ugašena. Iz tog perioda babinog i dedinog života, ostala je neproćerdana jedna vinska čašica - burence od jednog decilitra. - Tu čašicu koristimo i dan-danas za vino, pored slavskog kolača, kao uspomenu na deda Svetu, propalog kafedžiju.

Nastavak na Večernje novosti...