Izvor: Politika, 06.Nov.2015, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvanaest hiljada kilometara na biciklu
„Moj dom je šator, krov su mi oblaci, a dvorište čitav svet”, kaže Alberto Rejnoso Mendes, mladić koji je od meksičkog grada San Luis Potosija na dva točka stigao u naš grad
– Roditelji mi nisu podarili krila da letim, ali su mi zato kupili točkove da vozim – kaže Alberto Rejnoso Mendes, mladić koji je od meksičkog grada San Luis Potosija do Beograda stigao na biciklu. Ovde ga je ugostio Ramon Šilotl, ambasador Meksika.
Po zanimanju je ekonomista. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Imao je dobar posao i više nego pristojnu platu. Kako je uopšte odlučio da krene na put i pređe gotovo 12.000 kilometara?
– Planirao sam ovu avanturu od četvrte godine. Radio sam vrlo dosadan posao, za stolom, u kancelariji. Onda sam shvatio da me to ne ispunjava i da moram da ostvarim svoj san da vidim svet – objašnjava Alberto. Nikada nije bio profesionalni biciklista. Bio je, kaže, sasvim običan mršavko, koji se umarao i posle vožnje duge šezdesetak kilometara. Krenuo je da „osvoji svet” kada je shvatio da od svoje zarade ne može da kupi dve najvažnije stvari – sunce i sreću.
– Moje putovanje zahtevalo je mnogo žrtvovanja, ali vredelo je. Kupao sam se u rekama, okeanu, u kućama ljudi koje sam sretao na ulici. Moj dom je šator, krov su mi oblaci, a dvorište čitav svet – kaže Alberto.
Prva stvar koju je naučio u toku pohoda na Evropu bila je da kaže „hvala” na jezicima svih zemalja kroz koje je prolazio. Oduševili su ga gostoprimstvo i neposrednost ljudi koje je upoznavao.
– Prvi put imao sam priliku da uživo vidim sve ono o čemu sam slušao u svojoj domovini. Sreo sam se i sa izbegličkim nevoljama. Bez reči me je ostavila jedna arapska žena koja mi je dala jabuku u Nemačkoj rekavši da je meni potrebnija nego njoj – priča Meksikanac. Prošao je Ameriku, Kanadu, Belgiju, Luksemburg, Holandiju, Nemačku, Češku, Austriju, Mađarsku, Hrvatsku i sad je u Srbiji. Uskoro će nastaviti prema Bugarskoj i Turskoj, a odatle će na proleće krenuti da zaokruži avanturu.
– Obići ću Grčku i Italiju. Konačan test mi je prelazak Alpa. Ako to uspem, onda mogu sve – kaže Alberto.
Njegovo pedaliranje svetom prate brojne zgode i nezgode. Uskoro se, kaže, navršavaju dve godine od kada je, na prvom putovanju do Amerike, zamalo umro u pustinji u Teksasu. Dehidrirao i iscrpljen pao je u žbun. U daljini je ugledao reklamu za restoran i naterao je sebe da ustane i nastavi da hoda. Jednom je čak završio i u zatvoru. Nije prekršio nikakav zakon, već su mu ljubazni policajci ponudili prenoćište u jednoj od ćelija, na suvom i toplom. Morili su ga i vremenski uslovi, mehanika na biciklu, a ponekad je upadao i u psihičke krize pitajući se šta mu to sve treba.
– U Mađarskoj sam hteo da odustanem, ali sam onda shvatio da imam nešto što drugi nemaju. Imam hrabrosti da sledim svoj san. I tada sam rešio da „predaja” bude zabranjena reč za mene – kaže on.
Na ovom putu stekao je i dragocena iskustva, prijatelje za ceo život i upoznao kulture različitih zemalja.
Srbija je odmah osvojila njegovo srce. Ljudi su ljubazni, a zbog devojaka mu se zamalo nije ušinuo vrat – toliko su lepe da se na Trgu republike okretao kao vetrenjača za njima.
– Majka mi je rekla da očekuje da joj dovedem snajku sa Balkana. Mislim da će tako i biti – našalio se Alberto.
