Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Društvo živahnih profesora
I prošli četvrtak je bio sasvim običan dan, ispunjen razbojništvima, pljačkama, ubistvima i samoubistvima, porodičnim svađama, suđenjima kriminalcima. U dobar čas prijatelj Nikola me pozva da zajedno prisustvujemo vanrednom zasedanju nekog tajnog društva. Kaže, biće zanimljivo i razbićemo kako-tako dosadu svakodnevice. Privuče me ona reč "tajnog" i ja rado pristadoh.
Odvede me u neku salu sa oko 200 mesta u centru grada, do koje se stizalo strmim mermernim stepenicama. Čoveku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ulazu u salu Nikola nešto šapnu, da ja ne čujem, i mi bez problema uđosmo u prostoriju prepunu ljudi i žamora.
– Ovo udruženje je organizovano po uzoru na slobodne zidare, a članovi su provereni profesori mnogih univerziteta, dokazani u prikupljanju sivog novca. Znaš oni ne vole reč korupcija. Svi su u početku radili samostalno, a kada se posao razgranao, uzeo velikog maha, dosetili su se pre dvadesetak godina da se udruže i osnuju Društvo živahnih profesora. U njihovom statutu se ističe da će se na taj način, udruženi, lakše odbraniti od udara na njihov ugled, čast, poštenje koji mogu na njih da se sruče iz policije ili štampe – odgovori Nikola videvši moju zbunjenost i nelagodnost što prisustvujem tako važnom skupu na koji nisam zvanično pozvan.
– Otkud naziv Društvo živahnih profesora? – upitah.
– Jedan od osnivača udruženja je zaljubljen u film "Društvo mrtvih pesnika" i on je predložio da se njihova organizacija nazove Društvo živahnih profesora, kao primer okupljanja ljudi sličnih interesovanja i zajedničkog kreda, koji su sami sebi najvažniji – dobih objašnjenje od Nikole.
Posle pola sata međusobnih rukovanja, grljenja i smeha, članovi zauzeše mesta, a Jovan Mrkobradi, predsednik društva, zamoli za mir i tišinu u sali.
– Kao što znate, ovo je vanredno zasedanje našeg društva, koje se održava povodom ataka na neke naše članove u Kragujevcu. Molim vas, malo tiše i bez panike. Nije ovo prvi udar na nas. Preživećemo ga kao i one iz ranijih godina. Uspešni i snalažljivi ljudi u ovoj zajednici oduvek su bili meta nezadovoljnih, neznalica, nazovipoštenjačina, neradnika, glupaka, lažnih stručnjaka i inih... – govorio je predsednik, kad ga u izlaganju prekide neko od prisutnih.
– Ali, ovo je bio žestok udar.
– Molim vas, nismo mi od juče. To što se desilo u Kragujevcu neće ni okrznuti maticu. Mi smo, ne zaboravite, kao hobotnica – otkineš nam jedan krak, izrašće novi pipak. Ovo što ovih dana neki naši članovi proživljavaju samo će ojačati naš ugled i uveriti "neverne Tome" da su teorija i praksa neodvojivi...
– Ne mogu da shvatim, gospodine predsedniče, da su toliko glupi da nam zameraju na stručnosti – opet neko prekide izlaganje prvog čoveka Društva živahnih profesora.
– Baš zato mi moramo da budemo dosledni i istrajni u našoj borbi dokazivanja da smo na pravom putu prosvećivanja naše mladeži, da ih na pravi način pripremamo za odgovorne funkcije u državi. Ko može bolje da zna šta je to organizovani kriminal od naše koleginice koja je briljirala doktorskom disertacijom na tu temu i sada predaje krivično pravo. Oni misle da će ugroziti autonomiju našeg udruženja. Ne, neće i ne mogu. Jer, naši članovi čine kičmu visokoobrazovnog sistema i, ako tu zagrebu, cela društvena zajednica ima da se skljoka. Ko će ih ubuduće učiti kako se skriveno iznose pare iz zemlje, kako se uzima visoka provizija od stranih investitora, kako se sudski slučajevi vode sve do njihove apsolutne zastarelosti? Ko će znati bolje da brine o vođenju države, našoj bezbednosti, ako ne mladi ljudi koje smo prosvećivali i dali im diplome za male pare? To mogu samo naši studenti koje smo naučili pravom životu – sada je već bio u govorničkom zanosu predsednik Mrkobradi.
– Šta će biti sa našim stanovima, skupocenim kolima, letovanjima i zimovanjima? – javi se profesor iz poslednjeg reda.
– Ako nekome nešto i oduzmu, to će biti privremeno. Dokazaćemo da su to vrednosti stečene teškom mukom, radom. Mi smo prošli kroz pakao da bismo došli do toga što većina stanovništva naziva rajem. Pa šta, 700 ili 1.000 evra za ispit? Šta je to dati za diplomu fakulteta 12.000 ili 15.000 evra? Malo, gospodo, malo. Treba da naplaćujemo i više. Mi moramo držati nivo. Ako ne cenimo sebe i svoj rad, neće nas ceniti ni drugi... – tada izlaganje predsednika Mrkobradog prekide gromoglasan aplauz.
Ščepah Nikolu za rukav i povukoh ga ka izlazu. Rekoh mu da napustimo salu što pre. Nemamo ni mi vremena za bacanje. Kakvo tajno udruženje, kakvi bakrači! Kako se ti ljudi zanose i umišljaju da za njih niko ne zna. Oni su odavno naše dobro jutro, naše umivanje, naše dremkanje, naše zevanje. Oni su decenijama deo naše obične, dosadne svakodnevice.
Prođe i taj četvrtak, dan sasvim običan.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 25.02.2007.]
