Izvor: Politika, 10.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domaći zadatak
Kao beznadežan slučaj, otpušten sam sa reumatološkog. Za šest meseci, koliko sam tabanao po ordinacijama, nema šta mi nisu radili. Kuckanje po kostima i zglobovima, lupkanje po vratu, kičmi, vežbe na strunjači, masaže... Ništa nije pomoglo! Bol – sve veći! Ruke i noge i dalje trnu...
– Idi u Mali Mokri Lug... – reče mi načelnik ispraćajući me. – Medicina nema odgovore na sva pitanja... Možda će ti deda Milosav pomoći.
Otpuzao sam do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kola, žena me smestila na sedište i za petnaest minuta obresmo se ispred trošne kućice.
– Milosav Mokroluški? – pitam figuru s kraja reda u dvorištu. Žalosne oči pokazaše mi da sam na pravom mestu.
Posle sedam sati čekanja, deda me primio.
– Boli me tu... tuuu... i tu... – pokazujem tačke na leđima. Starčevi dlanovi rekoše mi da ućutim. Sprovedoše me na krevet. Ležem. Vatra krcka. Čuje se pucanj svakog čvorića pre nego što izgori u plamenu. Da li i ljudi tako prominu kroz večnost? Da li ću i sam tako nestati?
Mokroluški vrač mrndža sebi u bradu, razvlači mi kožu na leđima. Već je gotovo... Dobro je, nije bolelo...
– Šta da radim... – skrušeno tražim lek.
– Stavi ovu kiticu bosiljka kraj jastuka, ispravi se kad hodaš, taaako... i čitaj Oče naš... ujutru i svako veče pred spavanje... Istraj što duže i proći će... – okrenu mi leđa stari.
Žena prevrnu po torbici, šušnu nevelika para, preostala od potucanja po lekarima, stavi je kraj ikone.
Čim smo došli kući, sve uspravljen, položih mirisnu kiticu kraj jastuka. Dakle... Oče naš... preslišavam se šta imam za domaći zadatak.
Prevrćem knjige sa polica. Sve krimići i ljubići! Kuvari i horoskopi! Ni Internet mi ne radi – pukla mreža u celom kraju!
– Prijatelji! – pade mi na pamet spasonosna ideja. Dohvatih mobilni.
Pozvah najučenijeg iz svog društva, školskog druga i đaka generacije. Sad je faktor u eminentnom zavodu za izučavanje društvenih nauka.
– Rale, spasavaj, hitno su mi potrebne reči molitve... Oče naš... – objasnih grozničavo.
– Oče kakav! – brecnu se faktor.
– Naš, brate, naš! Ne zezaj!
– Koji će ti to klinac! Našo si me u nezgodnom trenutku, bajo... Božićni prijem samo što nije počeo, čeka me devojčica, da je vidiš samo u bundici... Ej, moram da krenem, da mi se ne preznoji mače... čao, ča-ooo!
Pozvah i druge. Dva-tri profesora, jednog inženjera, novinara ugledne redakcije... Nikad čuli!
– Pop! Pa, da, pop! – povrati mi se samopouzdanje. Rano ću da uranim.
„Crkva ne radi zbog renoviranja”, piše na vratima. Zavirujem iza. Skele, džakovi, burad... Razmičem najlon, izviruje popadija, fina i ljubazna: – Ne znam kad će da dođe... Ili ugovara cement, ili je na stovarištu, ili u opštini, juri papire. Ajd’, u zdravlje, imam puno posla.... – spusti se najlon kao zavesa u pozorištu. Htedoh da je pozovem na bis, možda mi i kaže te čarobne reči, ali odustah kad začuh zvuk mešalice za malter. Čangrlja li čangrlja. Ne bi bilo primereno atmosferi...
Dođoh kući. Sve mirišem onaj bosiljak, šetam uspravljen... I noć pade, al’ Oče naš nikako mi se ne javlja.
Ponovo svanulo. Progledah.
– Oče naš, koji si na nebesima... – pevuši moja ćerkica. Majka je spremila za šetnju. Priđoh, zagrlih je.
– Otkud ti, mila moja, znaš te reči?
– Iz strip Biblije... Dobila za rođendan od Đine... evo ti, vidi... – osmehnu se i otrča u park.
Listam šareniš. Ko bi rekao, pored tolikih znalaca spase me rođeno dete!
Bacih se u akciju: treba nešto činiti, domaći zadatak nimalo nije lak...
Dok vežbam da se uspravim, mirišem bosiljak i bistrim Bibliju u strip varijanti, uopšte i ne sumnjam – bol će jednom prestati. Svakako će doći taj dan, samo dotle treba da istrajem.
Darko Kalezić
[objavljeno: 11/01/2009]
